Danas sam se prvi put srela sa blogom Final round.
Ne znam da li ovaj blog ima neki određeni cilj, tačnije koncept, neku ''vodilju'' po kojoj se ređaju vaše teme. Ali vidim da dvojica članova, dotični kapetan McSheffrey i Johhnie Favorite, zapravo žive u različitim državama, jedan u Americi, drugi u Srbiji, tako nešto.
Dopao mi se početak njihove dopiske.
Želela bih da napišem nešto.
Danas mi se dogodilo da sam srela prijateljicu iz detinjstva.
Ona već godinama živi u Danskoj. Vratila se na nekoliko dana u Srbiju, kako bi pozavršavala neke poslove oko papira. Inače, nije nijedanput dolazila otkako je otišla, a ima skoro deset godina.
Kada sam je srela, shvatih da se nije mnogo promenila. Jelena, kako joj je ime, imala je one iste krupne oči, iste crte lica, i kratku kosu. Oduševljenje kada smo se srele bilo je obostrano. Zapale smo u svojevrsni trans. Izgrlile smo se i izljubile. Razgovarale smo o danima u gimnaziji, ekskurzijama, bivšim momcima, opijanjima. Ponašale smo se kao da je prošlo samo desetak dana kako smo se poslednji put videle, a ne deset godina. Pitale smo zbog čega nismo ostale u kontaktu kada je otišla, ali nismo imale odgovor na to. Biće da je bila reč o nekoj svađi. Da, vrlo moguće. Nju je zanimalo čime se bavim, imam li dečka, kako su mi roditelji koje je baš gotivila, i šta sam jebote radila sve ove godine. Sve sam joj ispričala, do detalja, mada to sad neću iznositi jer nije od velike važnosti za ovaj post. Isto to je i mene zanimalo u vezi s njom. Isto tako detaljno je govorila o sebi, i svom životu, ali nijedanput nije spomenula reč Danska, niti mi je nešto detaljnije pričala o toj državi. Nakon što sam naglašeno izgovorila to: ,,Reci mi, bre, nešto o svojoj državi!'', ona je počela da trtlja o Srbiji: rekla je kako je upoznata sa teškom situacijom u zemlji, bla, bla, truć, truć, i tako mi svašta napriča, čak i to kako zna da ljudi teško žive i da mladi jako teško dolaze do posla, i da starci jedva žive od svojih penzija, što je čula od svoje majke koja joj se neprestano žali, a Jelena joj šalje novac, pa starica nekako opstaje. I kazala je kako Srbiju voli još uvek.
Ja sam ostala zabezeknuta. Raskolačila sam oči rekavši: ,,Čekaj malo, nisam te pitala da mi govoriš o Srbiji, nego o Danskoj...'' Zaboravila sam da kažem da smo sedele u jednom kafiću u centru Kruševca.
Jelena je srknula kafu i rekla: ,,Pa, rekla si da želiš da ti pričam o svojoj državi. A moja država je Srbija.''
Ja sam joj na to odgovorila kako je država kojoj ona pripada sada, to jeste ne sada već deset godina, Danska, i da je na Srbiju zaboravila, čim se deset godina nije pojavljivala.
Jelena se naljutila. Namrštila se, i samo što nije zaplakala.
,,Budimo realni'', rekla sam, ,,ti više nisi Srpkinja. Pričaš mi o Srbiji, a ko će je bolje poznavati od mene.''
Jelena je otrčala do konobara i platila piće. Zatim se izgubila iza prvog ćoška.
Nije mi žao što se naš susret tako završio. Ne volim kada Srbi lažno nose svoju ljubav prema otadžbini. Mada, htela sam da čujem mišljenje onih koji uređuju ovaj blog, i onih koji ga prate, da li sam dobro postupila. Jer kasnije sam se pokajala, zato što možda Jelena još uvek voli Srbiju, pa je to što je počela da priča o njoj umesto o Danskoj, njeno ''oružje'' kojim brani svoj nacionalni identitet, ili kako već da to nazovem. Ne znam.
Pozdrav od Ane iz Kruševca
Ne znam da li ovaj blog ima neki određeni cilj, tačnije koncept, neku ''vodilju'' po kojoj se ređaju vaše teme. Ali vidim da dvojica članova, dotični kapetan McSheffrey i Johhnie Favorite, zapravo žive u različitim državama, jedan u Americi, drugi u Srbiji, tako nešto.
Dopao mi se početak njihove dopiske.
Želela bih da napišem nešto.
Danas mi se dogodilo da sam srela prijateljicu iz detinjstva.
Ona već godinama živi u Danskoj. Vratila se na nekoliko dana u Srbiju, kako bi pozavršavala neke poslove oko papira. Inače, nije nijedanput dolazila otkako je otišla, a ima skoro deset godina.
Kada sam je srela, shvatih da se nije mnogo promenila. Jelena, kako joj je ime, imala je one iste krupne oči, iste crte lica, i kratku kosu. Oduševljenje kada smo se srele bilo je obostrano. Zapale smo u svojevrsni trans. Izgrlile smo se i izljubile. Razgovarale smo o danima u gimnaziji, ekskurzijama, bivšim momcima, opijanjima. Ponašale smo se kao da je prošlo samo desetak dana kako smo se poslednji put videle, a ne deset godina. Pitale smo zbog čega nismo ostale u kontaktu kada je otišla, ali nismo imale odgovor na to. Biće da je bila reč o nekoj svađi. Da, vrlo moguće. Nju je zanimalo čime se bavim, imam li dečka, kako su mi roditelji koje je baš gotivila, i šta sam jebote radila sve ove godine. Sve sam joj ispričala, do detalja, mada to sad neću iznositi jer nije od velike važnosti za ovaj post. Isto to je i mene zanimalo u vezi s njom. Isto tako detaljno je govorila o sebi, i svom životu, ali nijedanput nije spomenula reč Danska, niti mi je nešto detaljnije pričala o toj državi. Nakon što sam naglašeno izgovorila to: ,,Reci mi, bre, nešto o svojoj državi!'', ona je počela da trtlja o Srbiji: rekla je kako je upoznata sa teškom situacijom u zemlji, bla, bla, truć, truć, i tako mi svašta napriča, čak i to kako zna da ljudi teško žive i da mladi jako teško dolaze do posla, i da starci jedva žive od svojih penzija, što je čula od svoje majke koja joj se neprestano žali, a Jelena joj šalje novac, pa starica nekako opstaje. I kazala je kako Srbiju voli još uvek.
Ja sam ostala zabezeknuta. Raskolačila sam oči rekavši: ,,Čekaj malo, nisam te pitala da mi govoriš o Srbiji, nego o Danskoj...'' Zaboravila sam da kažem da smo sedele u jednom kafiću u centru Kruševca.
Jelena je srknula kafu i rekla: ,,Pa, rekla si da želiš da ti pričam o svojoj državi. A moja država je Srbija.''
Ja sam joj na to odgovorila kako je država kojoj ona pripada sada, to jeste ne sada već deset godina, Danska, i da je na Srbiju zaboravila, čim se deset godina nije pojavljivala.
Jelena se naljutila. Namrštila se, i samo što nije zaplakala.
,,Budimo realni'', rekla sam, ,,ti više nisi Srpkinja. Pričaš mi o Srbiji, a ko će je bolje poznavati od mene.''
Jelena je otrčala do konobara i platila piće. Zatim se izgubila iza prvog ćoška.
Nije mi žao što se naš susret tako završio. Ne volim kada Srbi lažno nose svoju ljubav prema otadžbini. Mada, htela sam da čujem mišljenje onih koji uređuju ovaj blog, i onih koji ga prate, da li sam dobro postupila. Jer kasnije sam se pokajala, zato što možda Jelena još uvek voli Srbiju, pa je to što je počela da priča o njoj umesto o Danskoj, njeno ''oružje'' kojim brani svoj nacionalni identitet, ili kako već da to nazovem. Ne znam.
Pozdrav od Ane iz Kruševca
No comments:
Post a Comment