Silazimo na poslednjoj stanici.Banjica. Rad. Subota uveče.
Njih dvoje su spakovali kofere a mi im dolazimo na pivo i tortilje. Pariz 7 dana, London 7 dana. Višnja me upozorava da slučajno ne diram mačku ako se napijem.
Prošli put sam je bezuspešno jurio po stanu. Posle nekog vremena uspeo sam da je sateram u ćošak.Dve nedelje su mi šake bile iskasapljene.
Ljudi te čudno gledaju ako im pijan loviš ljubimce. To malo dlakavo klupko se uglavnom nije pomeralo, ležalo je u uglu bez želje da paradira stanom ili da se jednostavno mota oko nogu. Prosto je izazivala pijanicu, krotitelja amatera.
Možda je samo alkohol u pitanju ali morao sam dva puta ozbiljno da joj obećam da je ovog puta neću ni pogledati.
Seli smo u dnevnu sobu. Na stolu su činije sa neoljušćenim kikirijem, pivo, belo vino, tortilje, pepeljare.
- Gde vam je Bepa? (mačka)
Višnja me je samo pogledala.
Ustvari, nije me zanimalo gde je. Pitanje je uglavnom bilo nešto kao uvod za prejedanje i potezanje piva. Svi se prisetimo koliko sam prošli put bio jadan i onda se ismejemo na tu divnu scenu, ubacimo još po jednu u tanjir i spustimo gutljaj niz grlo.
- U sobi je.
- Nikada ne možeš biti dovoljno siguran. Možda je posetim kasnije.
Zamolio sam da posete Fulamov stadion, ne znam zašto ali šta sad. Kao da sve moram da kažem sa jakim razlogom. I trg Kliši. Ja ne mogu. Mileru bi to možda značilo. Selinu takođe.
Celo veče sam pio i pričao o kreativcima koji umiru u dvanaestočasnovnim smenama. Kreativci koji neće imati ni posthumno priznanje. Nisam mislio o sebi. Znao sam da od mene neće biti ništa, ali oni … oni zaslužuju da štucaju dok ih pominjem i pijem pivo pa vino i ljuštim kikiriki. Verovatno me nisu prekidali jer je tako nešto bilo nemoguće. Uzeo sam dobar zalet. Kapacitet mi je bio solidan, prag tolerancije takođe. Odlazio sam u wc i vraćao se sa sve većim besom i sve boljim rečenicama. Višnja je majstorski trpela. Čekala je da se ispraznim i umrem naliven a ja sam svo vreme razmišljao kako bih tako rado ostavio sve u sobi i jurio onu prokletu mačku. Kroz par minuta, ponovo sam morao u wc. Seo sam na šolju, iskenjao se i tada je počelo da se vrti. Užas. Pokušao sam da povratim ali me je miris govana terao da što pre pobegnem iz tog malog kupatila načičkanog slikama u boji koje više ništa nisu značile.
Nekako sam se pribrao pljuskajući hladnu vodu po licu. Treba uvek biti pijan, moj sto pedeset godina mrtvi Bodleru, stvarno treba. Pogotovo kada su svi oko tebe trezni. Pogotovo kada su im koferi spakovani a vino kvalitetno i hladno. Pogotovo kada idu u tvoj Pariz pa posle u London a ti im mašeš iako ste i dalje u sobi a ne na aerodromu, i onda te ubace u kola, odnesu kući i u tri ujutru dobiješ neverovatno želju da ispržiš krompiriće ali ne smeš da ustaneš jer znaš nad čime i gde ćeš provesti narednih nekoliko sati.
Njih dvoje su spakovali kofere a mi im dolazimo na pivo i tortilje. Pariz 7 dana, London 7 dana. Višnja me upozorava da slučajno ne diram mačku ako se napijem.
Prošli put sam je bezuspešno jurio po stanu. Posle nekog vremena uspeo sam da je sateram u ćošak.Dve nedelje su mi šake bile iskasapljene.
Ljudi te čudno gledaju ako im pijan loviš ljubimce. To malo dlakavo klupko se uglavnom nije pomeralo, ležalo je u uglu bez želje da paradira stanom ili da se jednostavno mota oko nogu. Prosto je izazivala pijanicu, krotitelja amatera.
Možda je samo alkohol u pitanju ali morao sam dva puta ozbiljno da joj obećam da je ovog puta neću ni pogledati.
Seli smo u dnevnu sobu. Na stolu su činije sa neoljušćenim kikirijem, pivo, belo vino, tortilje, pepeljare.
- Gde vam je Bepa? (mačka)
Višnja me je samo pogledala.
Ustvari, nije me zanimalo gde je. Pitanje je uglavnom bilo nešto kao uvod za prejedanje i potezanje piva. Svi se prisetimo koliko sam prošli put bio jadan i onda se ismejemo na tu divnu scenu, ubacimo još po jednu u tanjir i spustimo gutljaj niz grlo.
- U sobi je.
- Nikada ne možeš biti dovoljno siguran. Možda je posetim kasnije.
Zamolio sam da posete Fulamov stadion, ne znam zašto ali šta sad. Kao da sve moram da kažem sa jakim razlogom. I trg Kliši. Ja ne mogu. Mileru bi to možda značilo. Selinu takođe.
Celo veče sam pio i pričao o kreativcima koji umiru u dvanaestočasnovnim smenama. Kreativci koji neće imati ni posthumno priznanje. Nisam mislio o sebi. Znao sam da od mene neće biti ništa, ali oni … oni zaslužuju da štucaju dok ih pominjem i pijem pivo pa vino i ljuštim kikiriki. Verovatno me nisu prekidali jer je tako nešto bilo nemoguće. Uzeo sam dobar zalet. Kapacitet mi je bio solidan, prag tolerancije takođe. Odlazio sam u wc i vraćao se sa sve većim besom i sve boljim rečenicama. Višnja je majstorski trpela. Čekala je da se ispraznim i umrem naliven a ja sam svo vreme razmišljao kako bih tako rado ostavio sve u sobi i jurio onu prokletu mačku. Kroz par minuta, ponovo sam morao u wc. Seo sam na šolju, iskenjao se i tada je počelo da se vrti. Užas. Pokušao sam da povratim ali me je miris govana terao da što pre pobegnem iz tog malog kupatila načičkanog slikama u boji koje više ništa nisu značile.
Nekako sam se pribrao pljuskajući hladnu vodu po licu. Treba uvek biti pijan, moj sto pedeset godina mrtvi Bodleru, stvarno treba. Pogotovo kada su svi oko tebe trezni. Pogotovo kada su im koferi spakovani a vino kvalitetno i hladno. Pogotovo kada idu u tvoj Pariz pa posle u London a ti im mašeš iako ste i dalje u sobi a ne na aerodromu, i onda te ubace u kola, odnesu kući i u tri ujutru dobiješ neverovatno želju da ispržiš krompiriće ali ne smeš da ustaneš jer znaš nad čime i gde ćeš provesti narednih nekoliko sati.
Truli,
I.Pelin
I.Pelin
No comments:
Post a Comment