sve po dogovoru

reče mi da se pojavim u 7:00 

nisam zakasnio ni minut. čak mislim da sam došao i minut ranije. u norveškoj bi me samo pogledali sa čuđenjem, jer tamo vole tačnost - ako smo rekli u 7, onda neka to bude 7. ni sekund gore-dole. ovde su se time oduševili. u stvari, oduševio se taj nadobudni poslodavac, šef, šta li je već. njemu je bitno da nisam došao posle 7, mada ne znam šta bi se u tom mom zakasnelom minutu moglo dogoditi a da je od preterane važnosti za posao. njegova premazanost bojama mi je odmah bila uočljiva, i znao sam da će tu biti nekih problema. 

oko vrata je nosio tanak plavi ''henger'' sa okačenim telefonom, da bi, Bože moj, uvek bio dostupan ''klijentima''. 

''Klijetni'' su mali i veliki diskonti kojima firma - za koju sam umislio da ću u njoj provesti duže od 2 dana - šalje pakete pića, i kojima ne ume da kaže ne. dosta je za danas! ne primamo više porudžbine! Toga nema...     

Odveo me je jednom momku, čije ime neću izneti, i koji me je sasvim pristojno prihvatio. zapravo, dok smo ga premazani šef i ja tražili, ostali ljudi - što u magacinu, što van njega, gde su već uveliko natrpavali kombije i kamione paketima - gledali su me podozrivo, i tada mi je kroz glavu proletela ideja da ni sa kim od njih neću imati pristojnu saradnju. razuverio sam se. momak kod kojeg me je šef ''bacio'', bio je baš fin. možda i previše. previše i znatiželjan. najpre me je ispitao čime sam se bavio, da li imam devojku, živim li sa porodicom i koliko planiram da ostanem na poslu, a onda mi i stavio do znaja da na njega mogu da se oslonim. na skoro sva pitanja je dobio koncizne ali ne baš iskrene odgovore, nakon toga sam mu se zahvalio na uviđajnosti, i onda smo počeli da punimo kamion gajbama piva i paketima sokova. sve do trenutka kada sve te pakete i gajbe isporučili, ni o čemu drugom nije pričao osim o svojoj napaćenosti ovim poslom i svom problemu s pićem (reče kako je pre 3 dana primio platu i doslovce je celu popio). nije delovao kao alkos, već kao jedan običan napaćen čovek, kakvi smo svi u ovoj državi.

imali smo turu, za dolovo i mramorak, dva sela nedaleko od pančeva. trebalo je da istovarimo kamion u nekoliko prodavnica, i da se u dogledno vreme vratimo u firmu, što je bilo nemoguće, to smo odmah konstatovali. prvo, jer nam je radno vreme subotom do 2, drugo, znali smo da ćemo riknuti kao majmuni, jer nije lako izbaciti iz velikog kamiona sve te gajbe i pakete, a pritom je bila nesnosna vrućina. radili smo laganim tempom, sa čestim pauzama. teta Divna, radnica u jednom od diskonta u dolovu, častila nas je čak i kafom koju smo lagano srkali, uz priču. moj pajtaš je i dalje neprestano pričao o svom tužnom životu i poslu, dajući mi, kako je rekao, isključivo realne slike o tome što radimo, bez pretvaranja: Da je teško, teško je! - reče. - A da sam normalan, poludeo bi'!  

tog trenutka sam postao svestan da neću dugo ostati u ovom poslu. 

šef nas je nekoliko puta zvao na telefon, smarajući nas da se vratimo. kaže, čeka nas još jedna tura, nisam siguran dokle: znam da je neko selo u okolini bilo u pitanju. riknuli smo, i on toga nije bio svestan jer su jedine ture koje je on tokom ovog sparnog dana pravio bile na relaciji: klimatizovana kancelarija-magacin, i obrnuto. jebe mu se što smo nas dvojica, pajtaš i ja, i ne samo mi, već i svi ostali jadnici u firmi, ostavili jaja u kamionima i kombijima, a pritom nam je predviđeno radno vreme prošlo pre čitavih tri sata. 

kada smo se vratili, nije nas korio. samo nam je dao novu otpremnicu, i tako smo morali da još mali milion artikala ubacimo u kamion, i svoju turu odradimo bez pogovora, i kada smo to završili, onako isrpljeni i skenjani, bilo je skoro 9 sati uveče. 

i naredna dva dana isto tako su protekla.

šef je fin čovek. jebe mu se za marvu. meni, kao novom članu stada, prvog dana je rekao da je posao lagan, dobro plaćen, i što je najvažnije - imaću svoje radno vreme. 

samo sam se osmehnuo, dok sam mu kucao sms da se narednog dana neću pojaviti... 

Kapetan Mekšefri