.........................

Darjan

Šteta što ga nećemo videti

.... ovo govno na prijemnici, prošli put je vratila svu hranu jer nije bila vakumirana – reče da sva hrana mora da bude vakumirana da bi je primili. I izmaltretirah mamu da kupi vakumiranu šunku i slaninu, i tako mi je došlo, kad ovaj smrdljivi pandurski ološ otvori sve, a onda ove odvratne štrokave uvlakuše nabiše prste u svaki deo hrane – ne vidim poentu, šta – proveravaju da mi majka nije stavila gudru u slaninu pa onda vakumirala ? Koja govna... Popizdela sam, ali otćutala. Šta da radim. Što kažu – kome je suđeno da bude jeban, gaće mu same padaju.

Neću da mračim.

Ljubim vas, i pišite kako je...

Olja.

Ništa više nismo pričali, na kraj pisma se i Smrda vratio...

-  Daj da pustim neku muziku, da se oraspoložite – reče smrda.

Sve on zna, sve...

- Ajde, biraj stanicu – reče mu Pička.

Kasetofon je Filips 774. Za neupućene, jednokasetaš, ima točak sa strane da traži stanice, ima čak i brojač, tačno znamo na kom broju je koja pesma sa kasete. 

Uglavnom slušamo radio, ali imamo i pet kaseta.

Na jednoj su hitovi Džeja, Ace Lukasa, i Cece s jedne strane, a s druge ekipa iz Južnog Vetra. Dragana Mirković, Mile Kitić, Šemsa, Kemal Malovčić.

Druga kaseta je  neki ambijental, to nam kao smiruje mozak, opušta.

Treća je čist miks panka, hard core i ska muzike.  Od Body Count do  The Blitz.

Četvrta – sabrana dela Beogradskog Sindikata.

Peta – najveći hitovi Olivera Mandića s jedne, a s druge Mišo Kovač.

Sve na providnim TDK D 90.

Pustio je ambijental. Pogodio je.

 Daj posle iščitaj šta radi Bensedin, da se dignemo malo – reče Pička.

 Važi – rekoh.  I on je pisao po danima.  Jebiga, za 6 meseci ima svašta da se napiše... A samo je pisao o dešavanjima na moru.

 - Jesam vam pričao kako sam ga vodio da skine đanu ? - upita Pička

- Jesi... Nemoj više – kroz osmeh reče Paranoja.

- Ej, ali kada je sutradan ustao u 5 ujutru da ide kod kožnog jer mu se pojavila crvena tačka na glaviću, a doktor mu rekao da je od kafetina... Zvao me je presrećan...Kada nije odlepio...Već se video u bolnici kako mu ispunjavaju poslednju želju...Stari je on hipohondar. Sećam se da je u vojnom odseku pao i na psihijatriji i na kilaži. A posle se napucao kao Šejn Karvin. Stoka. Uzimao je kreatin i punu superu kašiku dekstroze. Onda se navukao na Ultimatov whey. Otekao kao da su ga bumbari izujedali. I mislim da je oborio rekord u odlaženju kod kardiologa do punoletstva. Valjda ti lekovi koje uzima neće uticati na spermu, na fetus... – reče Pička

- Ma neće... Pa to što on uzima a još pije antioksidante, zdravije je od kokakole.. Biće sve ok,  samo da poentira...Šteta što ga nećemo videti.

Pozdrav iz paralelnog sveta,

Džoni Fejvorit.

Najjeftiniji pokušaj bežanja iz zemlje

U petnaest do sedam ujutru upasujem košulju od tri hiljade dinara, moju do sada najskuplju investiciju
i popravljam kravatu. Nisam uspeo da odspavam do 6:30 za kada sam navio alarm pa sam se obrijao sat-dva ranije, baš kako su i naveli u oglasu.

Limun me je već čekao kod garaže i zagrevao motor. Obojica smo išli na isti razgovor za posao, za isto radno mesto, u istoj avio kompaniji.
Obukao sam svoje jedino odelo koje su mi odbijali od plate dok sam radio kao obezbeđenje a on isto ono u kojem je dva puta kumovao.

Nerasanjeni momci sa cigaretama umesto doručka.

Sekli smo kolonu pospanih vozača samo da se održimo budnim, pojačali muziku do panja i ćutke klimali glavama prateći ritam.
Spomenuo je mamurluk, stao na benzinsku pumpu da kupi flaširanu vodu i ponovo zaćutao. Sva crvena svetla svih semafora ovog sveta bila su naša.
Prosek je bio oko tri minuta po svakom. Jedino vredno pomena bilo je udvaranje mužjaka goluba malo pre Skadarlije. Nismo dočekali rasplet ali
to je bila jedina opipljiva stvar za tih sat vremena vožnje.

Ušli smo u hotel i zatekli se u gomili od nekih 500-600 balavaca obučenih potpuno isto kao i nas dvojica. Nismo dobro stajali sa šansama.
Ukačili smo da je kafa mnogo bolja ideja od ždrakanja u sve te vitke noge ili odmeravanja sa mužjacima u lakovanim cipelama sa pačijim kljunom.
Kolona se za dvadesetak minuta koliko smo proveli u foajeu doslovno nije pomerila za više par metara a onda je izašla cura koja nas je zamolila da
se vratimo oko podnevi zbog neverovatnog odziva kandidata.
Seli smo u prvi kafić, poručili po kafu i žvakali cigarete. Trebalo je nekako ubiti tri sata. Snimili smo kamionet sa natpisom - tvojih 5 minuta.
To nam je izmamilo osmeh i ponovo nas nateralo da zveramo u sat i drkamo telefone listajući vesti na internetu.

Dva sata kasnije, plavuša mojih godina upitala me je na brutalnom srpskom akcentu : - Why us?
- Do you have a tattoo or a specific birthmark?
- What do you hope for?

Dok sam joj objašnjavao veličinu i značaj mog jedinog mladeža, rađao mi se utisak ne da nudim svoje telo upakovano u sivo odelo i plavu kravatu,
nalik nekoj jeftinoj prostitutki, već da ga nudim iz sve snage i svim srcem ali ga oni verovatno neće uzeti.
Naškrabala je nekoliko reči na papirić koji su nam dali da popunimo, zahvalila mi se na tim predivnim rečenicama koje sam joj izrekao i prozvala sledećeg.

Vratio sam se u stan izmučen nespavanjem. Svi prozori su bili širom otvoreni. Ipak, sve je smrdelo na ribu koju je ćale ostavio, prikačivši poruku kraj vangle:

- U gužvi sam. Imaš sve za riblju čorbu... vraćam se oko 5-6

Vratio sam odelo u orman, ušao u iznošenu trenerku, pozvao babu i zapisao :

- 3 glavice crnog luka / iseći sitno
- 2 čena belog / iseći sitno
- šolja vode
- malo ulja
- malo zelena i šargarepe

dinstati a potom na to dodati varjaču brašna, pola varjače aleve paprike, malo ljute paprike, kesicu fanta
Polako dodavati vodu da se fant ne bi zgrudvao.Naliti do pola šerpe ili malo preko pola.Nakon 10min ukuvavanja dodati čašu paradajz soka.

Kada sve to vri nekih 5-10 minuta staviti

- kašiku sirćeta
- ribu
- malo bosiljka, list-dva lorbera

po potrebi još pola kašike sirćeta i paradajz soka.
Kada provri, smanjiti vatru i ostaviti da se krčka.

Da sam prošao u drugi krug pozvali bi me oko osam-devet uveče ali nisu.Koga god da sam pozvao na čorbu nije se pojavio.
Komirao sam se oko devet i petnaest.Nisam sanjao ni jednu od onih cura iz foajea.

Truli,

I.Pelin

Pesmice

ZUJANJE

nikada ranije nisam čuo ovako snažno zujanje u glavi
nakon košmara u kojem me progoni buka od instalacija koje su popucale
u mojoj kući i okolnim kućama, kao da komšiluk i ja živimo u raštimovanoj trafostanici.

i prozori su se raspali na paramparčad
i zidovi su se obrušili kao pogođeni granatom.

imao sam komšare i pre
ali nikada nisam čuo ovakvo nesnosno zujanje u glavi.

kada sam se probudio čuo sam zvuk motorne testere
što dolazi odnekud iz daljine.


SOBA

Izludeću od memljivog zadaha sobe
u kojoj provodim dane i noći zureći u šljašteći pravougaonik
postavljen na stolu,
izludeću od rotirajuće kancelarijske stolice i plavog rokovnika
u koji zapisujem sve što osećam i što sam prećutao ocu i drugovima,
izludeći ali ću isto tako izludeti od izluđenosti zbog pomisli
da svega toga jednog dana neće biti.

K.M. 2013.

Mart

Vidim sneg. I maglu iznad kuća. I dim. I ljude koji prolaze ulicom. Ne znaju kuda idu, odakle su došli. Više ih ne vidim.
Nakrivljenih leđa, sa grbom kao u kamile, baka cepa drva u dvorištu skoro naspram mojeg. U zelenom mantilu koji se ističe. Sama je. Iako živi sa razvedenom ćerkom, svojim unucima i beskorisnim psom, ona je ta koja mora da se pozabavi drvima, jer neće biti dobro ako u kući bude hladno kada se ukućani vrate. Ne zna gde su otišli, ali je ubeđena da svakog časa treba da stignu. Žao mi je starice. Doktor mi je zabranio bilo kakvu vrstu aktivnosti dok mi se kičma ne oporavi. Imam užasne bolove jer sam nezgodno pao sa kreveta. Inače bih joj pomogao. A možda i ne bih, jer niko ni mome ocu nije pomagao kada bi nam stizao ugalj, a ja sam tada bio baš mali, a oca su bolela kolena. Starica je tada bila mlađa i vitkija i mogla je da pomogne.

Razastro sam pogled duž čitave ulice. Red kuća. Prva nalik na drugu, druga nalik na treću, u nedogled. Sve su opkoljene maglom. Kaldrma je posuta belim prahom, prah posut pepelom - da stariji ne bi slomili kosti. Jedanput se i meni desilo da padnem, tokom zavejalih dana, i proklinjao sam Boga i sneg. Otac je, videvši me ugruvanog, patentirao ideju sa pepelom. Dobro se pokazala. Sada drugi posipaju pepeo, a otac ih samo posmatra, jer više nemamo pepela u kući, izbacili smo peć jer nas sada greje ruski gas, jeb'o mu ja mater koliko je skup, kao da umesto njega kroz cevi teče zlato.

Starice više nema. Beskorisni pas trčkara po bljuzgavom dvorištu, besciljno se kreće, traži žrtvu svoje dokolice. Bezuspešno. Mart je, pomisli pas sa oštrom crnom dlakom, a nema nikoga da mi fljusne parče drveta na kraj dvorišta i čeka da mu ga donesem. Lažem. To su bile moje misli, izazvane mogućnošću da sam pre rođenja bio pas, u onom ''drugom'', u stvari, ,,prvom'' životu. Mada, ako izuzmem činjenicu da u ovoj ljudskoj ljušturi ne osećam nikakav pseći hir, i ne podražvam niti jednu pseću osobinu - ponajviše onu da verujem ljudima - onda možda i nisam bio pas.

Ne volim mart. Mrzim kada u martu padne sneg, i zamagli mi se pogled; kada čujem samo vetar umesto svojih misli; kada nema one starice da se bavi drvima ispred svoje šupe.

kaže, Captain McSheffrey

Pesma

Računar se ugasio
sam od sebe.
Izvukao sam pisaću mašinu
jer nisam imao šta drugo da radim.
Izvukao sam i teftere
i prekucavao stare stvari
dok se veš okretao u mašini.

Dobio sam ponudu za posao
i odbio je iako nemam ni dinar u džepu
ali
jebite se!
Ne želim da radim za 20.000 dinara!
Odbij mi put za glavni grad
i sendvič-dva dok sam na poslu
i cigarete i internet i račun za telefon
i eto me ponovo bez dinara

Radije ću gledati Srbija-Hrvatska
iznova i iznova
i tapšati Kolarovu
ili tražiti razloge da ne pljujem selektora.

Predveče sam nekako uspeo da uključim
računar.
Posle toga sam vratio mašinu na svoje mesto.
Proverio sam da vetar ne odnese
posteljinu obešenu o štrik.

Neverovatno koliko me je podsetila
na naš vezni red.

Truli, I.Pelin

dobro jutro

Darjan

Pančevo

dobrodošlica za I.Pelina

Kiša roka 3 dana zaredom.
Uzeo sam kašičicu meda, na prazan želudac. Osetim kako klizi niz grlo, u nekom izvanrednom spoju sa pljuvačkom.
Posle ovog svakodnevnog obreda, jedem. I danas sam jeo.
Tako treba. To je zdravo. Nema veze to što će da me drkne automobil kada budem prelazio ulicu.
Čujem kapi kiše kako dobuju po krovu. Vrlo iritirajuće.
Hteo sam da pišem. Nisam mogao. Jer, osim dobovanja kiše, čujem lupež iz komšijinog stana. Sigurno nešto majstoriše. Tradicija duga 10 godina. I više. Ali, čini mi se, njegovo majstorisanje nikada nije bilo ovoliko iritirajuće po okolinu. Da budem precizniji - po mene. Za mene. Kako se već kaže.
Odustanem od pisanja, u potpunosti.
Zurim kroz prozor. Ali ne posmatram dvorište. Kvarim običaj. Sada gledam u komšijino dvorište opasano živom ogradom. Ograda je opustela od lišća. Na prozoru komšijine kuće, sa zelenom ljuspavom fasadom, uvek su spuštene roletne. Mislim, spuštene su tokom ovih kišnih dana. Valjda iz razloga da ne bi bio prinuđen da posmatra mrtvilo što vlada napolju. Ili je možda nešto priveo. Teško - živi sa sinom. Ali sin je možda odsutan. Na poslu je. Radi kao obezbeđenje. Kršan momak. Pre nekoliko dana izuo neke cigane koji su pokušali da otmu torbicu od starice u supermarketu.
Komšijino dvorište je puno drveća. Sve to drveće je posađeno pre nego što sam se ja rodio. Njegov sin je tada bio dečak. Odrastao sam u društvu trešanja, kajsija, šljiva. Mogu reći da sam emotivno prikovan za njih. Nekada sam ih krao, da komšija ne bi video, a sada ih on sam nudi, da ne bi propale. Sada ima i jabuke, ali slabo rastu. Malo šta ovde može da uspe. Ne mislim na moj kraj, nego na Srbiju. Ako mi ove godine jabuka bude nesebično pružila svoje plodove, a isto tako i trešnja i kajsija i šljiva, prihvatiću. Ali moram da sačekam da ova kiša prestane da tupi, i da dočekam to proleće kojem se svi nadamo.
Dobrodošao u Poslednju rundu, truli maj I.Peline.

Captain McSheffrey, for real.  

tuga

..................................................................................

Budite mi dobro.

Poslednja fotka u nizu je za Dzonija.

Nebo je jos uvek plavo.

Rachel.

Jutro

Ustao sam u devet ujutru što je samo moglo da znači da je dan počeo prerano. Napunio sam džezvu vodom i počeo da preturam po fiokama tražeći 50 dinara za male rizle. Veoma jeftin početak dana. Nisam ih našao.
Šaljem sms-ove komšijama da dođu na kafu i ponesu pljuge.Dvojica rade prvu.Jedan verovatno spava.
Našao sam 20 dinara kraj veš mašine i to mi je vratilo nadu u bolje dane. Ponekad mi je dovoljno samo da pomirišem kafu i da otrčim na istovar, ali čak ni kenjanje nije kenjanje bez cigarete. Izašao sam sveže opranog dupeta na ulicu, sa tom predivnom novčanicom u ruci i izmolio još 30 dinara od brice, u čijem salonu ponekad skinem bradu i popijem pivo. Počinje da rominja dok motam cigaretu naslonjen na vrata salona. Pas me grebe po nozi i laje bez prestanka. On prezire kišu. Previše je rasan da bi pokisnuo. Kandžama mi nabraja razloge vraćanja u stan, u kom će biti zatvoren čitav dan. On je Nemac poreklom. Ne poznaje jezik i voli za odspava par sati nakon jutarnje šetnje. Vrata zgrade se nečujno zatvaraju.
Kap po kap po simsu. Po mozgu. Po simsu. Uključujem radio samo da bih ga isključio. 9:49. Skuvao sam još jednu kafu, smotao par cigareta i vratio se u krevet. Gledam čopor pavijana na animal planetu. Polno zreli mužjaci uglavnom vise na što je moguće višim granama i pokazuju očnjake kako bi zastrašili druge alfe dok ženke svoju zrelost nose na guzici čija je boja u danima predviđenim za oplod duplo crvenija nego inače. Dodirujem jezikom očnjake bez da zastrašujem fiktivne mužjake. Pljusak se pojačava oko podnevi.
U knjizi D.Kuka o istoriji filma, Ajzenštajn hvali Forda a Ford koristi sve trikove Ajzenštajnove montaže. Ford je neo Grifit. MGM i Paramount. Hičkokov brat uvodi Alfreda na zadnja vrata Univerzalovog studija u Britaniji. Tu sam već zaspao.
Vraćam se među mrtve u vreme drugog dnevnika RTS-a. Sumnjam da će kiša ikada prestati. Još uvek sam slab od sinoćne rakije. Captain McSheffrey mi reče da se nadovežem. Nakucao sam prvo što mi je palo na pamet. To je sve uspešno što ću danas uraditi.
Ko god bude pročitao ovih tristotinak reči ili nema para da provede kišno veče u gradu ili mu cipele propuštaju vodu ili je isuviše mator da bi bio na ulici dok kiša pada. Kap po kap po simsu. Po internetu. Niz internet kanalizaciju i nazad na crne Samsung monitore.

Truli yours,
I. Pelin

Kapetanova reč

Ana, bila si blizu.
Zapravo, Rejčel je iz USA, moja malenkost piše iz Srbije - mada ovo moje McSheffrey to demantuje! - a Džoni...uf, duga priča... najpotpuniji odgovor bi bio da on piše odnegde, između ludnice i zatvora.
Pročitao sam tvoj post. Veoma zanimljiva situacija. Nikada nisam bio u sličnoj.  Tako da i nisam baš pozvan da na to odgovorim. Ali bih bio voljan da zveknem jedan koncizan komentar: naime, ja bih isto tako postupio. Veruj mi. Čak bi i šamar dobila. Možda. E sad, kakvu vrstu ljubavi prema svojoj otadžbini ona oseća, i da li tu uopšte ima ljubavi, to ne znamo ni ti ni ja, zar ne? Mada, mislim da će biti pre da se gospođa, ili šta je već, podebelo isfolirala. Toliko. Hvala ti što si doprinela našem blogu.

Ej, Džoni. Kako si?
Ustanem danas i pogledam kroz prozor, kad ono roka mrtva kiša. Poplavila mi dvorište. Da, baš ono dvorište na čijem betonu treniram. Odakle mi digli tegove, ruke im se osušile! Uskoro očekujem da se pojave patke na površini novonastalog jezera.
Otključam telefon. Ortak zove u kafanu. Na jednu rakiju. Nije jutarnja. Nije ni poslepodnevna. Nešto nalik podnevnoj. Onoj, za pre ručka, da raspali apetit.
Odem.
Kiša je tad još uvek bila jalova.
Popijemo po dve čašice u zadimljenoj prostoriji. Nema muzike. Kao da su znali da sam u žalosti.
Tiha priča.
Kiša počne jače da pada i na putu do kuće pokisnem. Skroz.
Na netu pročitam ovo: ,,Uspešan život je kada odeš u kafanu s društvom, obrneš par pića, kreneš kući, uhvati te pljusak, pokisneš do gole kože. Dođeš kući, uključiš grejanje, na radijatorima osušiš odeću. Spremiš toplu hranu i otvoriš dobro vino. Sutradan platiš račun za grejanje. Prekosutra sve ovo ponoviš. ''
Svidela mi se rečenica. Autor kao da je znao da sam se i ja vratio mokar iz kafane. I da sam uključio grejanje.
Ima smisla.
Ovde se ništa ne dešava. Makar ništa posebno.
Samo kiša.
Piši

Captain McSheffrey 

pismo od Ane

Danas sam se prvi put srela sa blogom Final round.
Ne znam da li ovaj blog ima neki određeni cilj, tačnije koncept, neku ''vodilju'' po kojoj se ređaju vaše teme. Ali vidim da dvojica članova, dotični kapetan McSheffrey i Johhnie Favorite, zapravo žive u različitim državama, jedan u Americi, drugi u Srbiji, tako nešto.
Dopao mi se početak njihove dopiske.

Želela bih da napišem nešto.

Danas mi se dogodilo da sam srela prijateljicu iz detinjstva.
Ona već godinama živi u Danskoj. Vratila se na nekoliko dana u Srbiju, kako bi pozavršavala neke poslove oko papira. Inače, nije nijedanput dolazila otkako je otišla, a ima skoro deset godina.
Kada sam je srela, shvatih da se nije mnogo promenila. Jelena, kako joj je ime, imala je one iste krupne oči, iste crte lica, i kratku kosu. Oduševljenje kada smo se srele bilo je obostrano. Zapale smo u svojevrsni trans. Izgrlile smo se i izljubile. Razgovarale smo o danima u gimnaziji, ekskurzijama, bivšim momcima, opijanjima. Ponašale smo se kao da je prošlo samo desetak dana kako smo se poslednji put videle, a ne deset godina. Pitale smo zbog čega nismo ostale u kontaktu kada je otišla, ali nismo imale odgovor na to. Biće da je bila reč o nekoj svađi. Da, vrlo moguće. Nju je zanimalo čime se bavim, imam li dečka, kako su mi roditelji koje je baš gotivila, i šta sam jebote radila sve ove godine. Sve sam joj ispričala, do detalja, mada to sad neću iznositi jer nije od velike važnosti za ovaj post. Isto to je i mene zanimalo u vezi s njom. Isto tako detaljno je govorila o sebi, i svom životu, ali nijedanput nije spomenula reč Danska, niti mi je nešto detaljnije pričala o toj državi. Nakon što sam naglašeno izgovorila to: ,,Reci mi, bre, nešto o svojoj državi!'', ona je počela da trtlja o Srbiji: rekla je kako je upoznata sa teškom situacijom u zemlji, bla, bla, truć, truć, i tako mi svašta napriča, čak i to kako zna da ljudi teško žive i da mladi jako teško dolaze do posla, i da starci jedva žive od svojih penzija, što je čula od svoje majke koja joj se neprestano žali, a Jelena joj šalje novac, pa starica nekako opstaje. I kazala je kako Srbiju voli još uvek. 
Ja sam ostala zabezeknuta. Raskolačila sam oči rekavši: ,,Čekaj malo, nisam te pitala da mi govoriš o Srbiji, nego o Danskoj...'' Zaboravila sam da kažem da smo sedele u jednom kafiću u centru Kruševca. 
Jelena je srknula kafu i rekla: ,,Pa, rekla si da želiš da ti pričam o svojoj državi. A moja država je Srbija.'' 
Ja sam joj na to odgovorila kako je država kojoj ona pripada sada, to jeste ne sada već deset godina, Danska, i da je na Srbiju zaboravila, čim se deset godina nije pojavljivala.
Jelena se naljutila. Namrštila se, i samo što nije zaplakala. 
,,Budimo realni'', rekla sam, ,,ti više nisi Srpkinja. Pričaš mi o Srbiji, a ko će je bolje poznavati od mene.''
Jelena je otrčala do konobara i platila piće. Zatim se izgubila iza prvog ćoška.
Nije mi žao što se naš susret tako završio. Ne volim kada Srbi lažno nose svoju ljubav prema otadžbini. Mada, htela sam da čujem mišljenje onih koji uređuju ovaj blog, i onih koji ga prate, da li sam dobro postupila. Jer kasnije sam se pokajala, zato što možda Jelena još uvek voli Srbiju, pa je to što je počela da priča o njoj umesto o Danskoj, njeno ''oružje'' kojim brani svoj nacionalni identitet, ili kako već da to nazovem. Ne znam. 

Pozdrav od Ane iz Kruševca

Neka bude za Rejčel

Rejčel, dobrodošla.
Fotke su ti dobre.
Šta god da imaš da nam pokažeš - pogotovo ako ima veze sa ''underground budžacima'' Amerike - ti pokaži, bez oklevanja.
I Džoniju će se sigurno dopasti. Zar ne Džoni?
On se znaš, prži na boks. Ja, nešto slabije.
Njemu će se svideti  Kasijus.

Vratiću se na svoj problem od pre nekoliko dana. Ne znam koliko si upoznata s tim.
KNOCK-KNOCK!
WHO THA FUCK IS KNOCKING AT MY WINDOW?!
Podižem roletne. Vidim svoje betonsko dvorište, zasuto mesečinom. Noć je. Ovde su noći lepe.
Još uvek sam opterećen onim lopovima što su mi ukrali tegove od 10kg iz dvorišta.
Džoni mi rekao da kupim nekog besnog džukca da mi čuva dvorište.
Učinilo mi se da je neko pokucao na prozor. U magnovenju sam čuo i neko grebuckanje. Napolju nije bilo nikoga. Lopovska dupeta više neće da prismrde, siguran sam. Nemam više ništa od čelika u dvorištu. Lepo je komšija rekao da su tegove ukrali cigani zbog starog gvožđa. Delimično je u pravu - ipak su tegovi bili skoro novi.

Izvini Rejčel, samo nešto da kažem Džoniju.
Na Youtube-u sam gledao Filipovićev trening. On je životinja. Samo jednu njegovu borbu sam dosad ispratio, i pravo da ti kažem da me je više fascinirao svojom posvećenošću i žarom na treningu. Ali ja sam laik, i moje laičke oči ne razaznaju pravu istinu, ili fakt, kada je reč o boksu.

Dakle, Rejčel, dobrodošla.
Vidim da voliš fotografije.
Možeš i da pišeš. Ako budeš želela. Ovo je slobodan blog. Ako ti se ne piše, ti nemoj. Ako ti se fotka, fotkaj. I obratno.
Nisi ljubitelj fudbala, kao i dobar deo ženske populacije, uostalom, ali moram da ti se pohvalim: danas ću da pratim svoj klub u borbi za kup. Gledaću tekmu na internetu. Ukrstiće krampone sa nekim pacerima koje nazivaju Svecima. Moj klub se zove HEARTS, i dolazi iz škotske prestonice Edinburga. Nadam se da će opravdati svoje ime. Znam da imaju lavovska srca.
Neću da te davim. Zdravo.
I tebi Džoni, jedno veliko zdravo.

Captain McSheffrey

from me to us

Rachel, from XY za ''final round'' i Dzonija Fejvorita.

Nešto kao odgovor.

Opet sam tu.

Znaš, mi ovde slabo gledamo boks.

Ali, iskreno te razumem zbog čega nemaš nekog vremena za pisanje.

Obradovala me je tvoja poruka od pre nekoliko dana, u kojoj si saopštio ovo za blog.

Znaš. Bitno je da započnemo.

Dođem iz grada, valjano nacuclan, i sednem za komp. Slova mi beže iz tastature, kao iz zatvora – možda i ličim na nekog nagruvanog čuvara zatvora koji je došao da ih muči. Osetim se grozno.

Pio sam neko penušavo vino, pa pelinkovac, onda pivo. U stvari, mnogo piva.

Setim se tebe, kako si mi pričao kada ste se ti i tvoji ortaci pre utakmice opijali, pa se tako unezvereni peglali s murijom, ispred svog stadiona, ili ne, možda je to ipak bilo na nekom gostovanju.

Ortak me pita šta mi je.

Ništa, kažem.

On zna da se nešto dešava sa mnom, jebeno je siguran, čim ćutim, onako zamišljen, ali ja tvrdim da je ništa. Samo jedno ništa.

Ali sada je to nebitno.

Ide mi na živce to što nećeš malo više da pišeš, samo si zaluđen tim boksom. Mislim, i ja sam lud za fudbalom, recimo, pa sam ipak uspeo da iskucam ovo što čitaš, dok je Inter trtio Totenhem, znaš onaj klub iz Londona, ali je na kraju ispao iz takmičenja. Bolelo me je to što sam propustio da vidim neke krucijalne šanse obe ekipe, pa čak i jedan Interov gol mi je pobegao, ali ćutim. I pišem.

Vidiš, i ja kenjam sad. Reći ćeš pijan sam. Pa, možda i jesam. I sutra ću da zaboravim da sam pokušao da te napušim zbog boksa. A vidiš, i ja budala ti dosađujem, a ne shvatam da je za tebe boks kao za mene fudbal. Ili možda shvatam? Već sam napisao da se pržim na fudbal.

Neka me.  

Piši. To je to za sada.

Pijani,

Captain McSheffrey.

televizor

Evo upravo su nam dali da gledamo TV.
Upravnik je bio kikbokser, želi da vidimo šta i on zna.
Zna kurac. Verovatno je bio sparing partner, pokretna vreća za pumpanje.

Zagreb.
K 1 turnir.
Upravo se biju Morosanu i Zuralev. Obojica izgledaju kao kamiondzije. Nesto im los kardio, sto se da videti i po stomacima koje obojica gaje. Ali neka, bar ne smrde na steroide.
Dosadno, a tek prva runda.
U salu se nakrcali svi robijasi, ima vise ljudi nego zuba.
Muka gledati ih, ali sta ces.
18 mg lorazepama i jedna šumeca tableta magnezijuma od 360mg bi mi legli kao budali samar, ali jebiga. Nisam anksiozan, samo da opustim vratne misice.

Žao mi je zbog tvoje majke, saučešće.

Ova dvojica smaraju jos uvek, a u sali neki aplaudiraju. U ovoj nasoj sali. Imamo veliki televizor, neka nova generacija, LCD ili ''flat'', jedan od ta dva. A ne znam razliku izmedju njih, televizor je televizor. Oni koji su ovde duze od 10 godina ne mogu da se nacude ovakvom ekranu, da im vidis oci - kao loptice u fliperu, samo setaju, ne mogu da pohvataju desavanja na monstruozno velikom ekranu.
Pretpostavljam da pre posete ovoj ustanovi nisu nikada u bioskopu bili, doziveli bi momentali šok od veličine  platna.
Zuralev pobedio na poene.

Sada će Mirko Filipović protiv nekog Crnca.
Oderaće ga Mirko.
Odlažem olovku, ovo mora da se gleda.
Kraj prve runde.
Crnac izašao u crnim helankama i šortsu koji je kao suknjica. Cirkus.
Pola sale navija za Crnca, ja za Mirka, ostali kuntaju, nema kiseonika dovoljno - mala prostorija a mnogo ljudi.
Kraj druge runde.
Crnac nabada kolenima kao lud, tuče kao lud. Ako ga Mirko ne nokautira u poslednjoj rundi, trebalo bi da izgubi. Mada, sudije su čudo.
Mirko pobedio, ipak su sudije čudo.
Nema smisla gledati dalje, unervoziću se.
Idem u krevet, budi dobro, i nastavi sa treninzima.

Početak haosa

juče mi ukrali tegove iz dvorišta, one od 10kg.
a hteo sam da rokam do iznemoglosti, dok mi ne iskoči vena na bicepsu.
pričao sam ti.
mada si daleko,Džoni, shvatio si.
razočaran sam ušao u svoju sobu, i nisam pripalio pljugu kao što drugi to rade, ili nisam potonuo
u očaj, poput nekih sentimentalaca, i šta ti ja znam.
samo sam seo, otklopio laptop i časno priznao poraz.
onda sam uleteo u svoj profil na fejsbuku, i video tvoj mejl.
GOTOV JE BLOG
usran početak dana - jer sam shvatio da su mi ukradeni tegove rano ujutru, kad sam počeo da vežbam - dakle, znatno se prolepšao (ah, kakav pederski izraz!)
nebo je bilo vedro, i moje lice.
Počinje rokanje, pomislih.
rekao si da počinjemo da rokamo, i u pravu si. POČINJE HAOS
poslednja runda za moj život. za tu neku borbu, jer ako sad ne patosiram probleme i dovedem se u red - nikad neću.
imam puno problema. umrla mi majka pre 2 nedelje. ali ne plačem. nego rokam tegove i trčim u mestu, sprint. prikačen sam za ogradu dvorišta jednim konopcem, i tako treniram svoju eksplozivnu snagu.
sada mi je samo to ostalo, jer nemam više one tegove, pa 'ajde da se bacim na noge, jer dolazi proleće pa za njim leto, i onda se igra fudbal. da budem u formi, što bi se reklo.
nemam ni tegove ni majku, ali ne plačem.
rokam poslednju rundu, da pokažem svima nešto, ne znam šta, ali želim to da pokažem. nisam pisac, a nisam baš ni umetnik što se ističe. ali možda mi se nešto promeni u životu.
pričao sam ti da ne plačem, i da sam sav taj haos dobro podneo.
mogu tek da zamislim kako je tebi. daleko si. daleko od ortaka, klupe, stadiona, rokačine na tribinama. držiš se.
piši

sincerely,
Savone a.k.a. Captain McSheffrey

los angeles butterflies...