Vidim sneg. I maglu iznad kuća. I dim. I ljude koji prolaze ulicom. Ne znaju kuda idu, odakle su došli. Više ih ne vidim.
Nakrivljenih leđa, sa grbom kao u kamile, baka cepa drva u dvorištu skoro naspram mojeg. U zelenom mantilu koji se ističe. Sama je. Iako živi sa razvedenom ćerkom, svojim unucima i beskorisnim psom, ona je ta koja mora da se pozabavi drvima, jer neće biti dobro ako u kući bude hladno kada se ukućani vrate. Ne zna gde su otišli, ali je ubeđena da svakog časa treba da stignu. Žao mi je starice. Doktor mi je zabranio bilo kakvu vrstu aktivnosti dok mi se kičma ne oporavi. Imam užasne bolove jer sam nezgodno pao sa kreveta. Inače bih joj pomogao. A možda i ne bih, jer niko ni mome ocu nije pomagao kada bi nam stizao ugalj, a ja sam tada bio baš mali, a oca su bolela kolena. Starica je tada bila mlađa i vitkija i mogla je da pomogne.
Razastro sam pogled duž čitave ulice. Red kuća. Prva nalik na drugu, druga nalik na treću, u nedogled. Sve su opkoljene maglom. Kaldrma je posuta belim prahom, prah posut pepelom - da stariji ne bi slomili kosti. Jedanput se i meni desilo da padnem, tokom zavejalih dana, i proklinjao sam Boga i sneg. Otac je, videvši me ugruvanog, patentirao ideju sa pepelom. Dobro se pokazala. Sada drugi posipaju pepeo, a otac ih samo posmatra, jer više nemamo pepela u kući, izbacili smo peć jer nas sada greje ruski gas, jeb'o mu ja mater koliko je skup, kao da umesto njega kroz cevi teče zlato.
Starice više nema. Beskorisni pas trčkara po bljuzgavom dvorištu, besciljno se kreće, traži žrtvu svoje dokolice. Bezuspešno. Mart je, pomisli pas sa oštrom crnom dlakom, a nema nikoga da mi fljusne parče drveta na kraj dvorišta i čeka da mu ga donesem. Lažem. To su bile moje misli, izazvane mogućnošću da sam pre rođenja bio pas, u onom ''drugom'', u stvari, ,,prvom'' životu. Mada, ako izuzmem činjenicu da u ovoj ljudskoj ljušturi ne osećam nikakav pseći hir, i ne podražvam niti jednu pseću osobinu - ponajviše onu da verujem ljudima - onda možda i nisam bio pas.
Ne volim mart. Mrzim kada u martu padne sneg, i zamagli mi se pogled; kada čujem samo vetar umesto svojih misli; kada nema one starice da se bavi drvima ispred svoje šupe.
kaže, Captain McSheffrey
Nakrivljenih leđa, sa grbom kao u kamile, baka cepa drva u dvorištu skoro naspram mojeg. U zelenom mantilu koji se ističe. Sama je. Iako živi sa razvedenom ćerkom, svojim unucima i beskorisnim psom, ona je ta koja mora da se pozabavi drvima, jer neće biti dobro ako u kući bude hladno kada se ukućani vrate. Ne zna gde su otišli, ali je ubeđena da svakog časa treba da stignu. Žao mi je starice. Doktor mi je zabranio bilo kakvu vrstu aktivnosti dok mi se kičma ne oporavi. Imam užasne bolove jer sam nezgodno pao sa kreveta. Inače bih joj pomogao. A možda i ne bih, jer niko ni mome ocu nije pomagao kada bi nam stizao ugalj, a ja sam tada bio baš mali, a oca su bolela kolena. Starica je tada bila mlađa i vitkija i mogla je da pomogne.
Razastro sam pogled duž čitave ulice. Red kuća. Prva nalik na drugu, druga nalik na treću, u nedogled. Sve su opkoljene maglom. Kaldrma je posuta belim prahom, prah posut pepelom - da stariji ne bi slomili kosti. Jedanput se i meni desilo da padnem, tokom zavejalih dana, i proklinjao sam Boga i sneg. Otac je, videvši me ugruvanog, patentirao ideju sa pepelom. Dobro se pokazala. Sada drugi posipaju pepeo, a otac ih samo posmatra, jer više nemamo pepela u kući, izbacili smo peć jer nas sada greje ruski gas, jeb'o mu ja mater koliko je skup, kao da umesto njega kroz cevi teče zlato.
Starice više nema. Beskorisni pas trčkara po bljuzgavom dvorištu, besciljno se kreće, traži žrtvu svoje dokolice. Bezuspešno. Mart je, pomisli pas sa oštrom crnom dlakom, a nema nikoga da mi fljusne parče drveta na kraj dvorišta i čeka da mu ga donesem. Lažem. To su bile moje misli, izazvane mogućnošću da sam pre rođenja bio pas, u onom ''drugom'', u stvari, ,,prvom'' životu. Mada, ako izuzmem činjenicu da u ovoj ljudskoj ljušturi ne osećam nikakav pseći hir, i ne podražvam niti jednu pseću osobinu - ponajviše onu da verujem ljudima - onda možda i nisam bio pas.
Ne volim mart. Mrzim kada u martu padne sneg, i zamagli mi se pogled; kada čujem samo vetar umesto svojih misli; kada nema one starice da se bavi drvima ispred svoje šupe.
kaže, Captain McSheffrey
No comments:
Post a Comment