zlato

A sećam se njenih reči, što su još uvek prikovane u mojim mislima, i često me posećuju, i moje uho ih sa zadovoljstvom prihvata, i neću ih sada ovde iznositi iz nekih samo meni znanih razloga, valjda imam prava na to. I nemoj mi zameriti što sam te zagolicao, to je potreba, mnogo jača od mene samog, i nije da se ne kajem što sam tako zloban, mada možda to nije zloba već nešto na šta svaki čovek polaže pravo: nazvaću to sopstvenim blagom. Moje blago jesu njene reči kojih se rado sećam i koje me često bude u gluvo doba noći, podsećaju me na neka davno odletela vremena, vreme koja – kao kada ptica jedanput napusti gnezdo – više se nikad neće vratiti, i ne samo to: njene reči su tu, zbog nekih mnogo većih razloga. Prizivam ih s osmehom, ali sve što je ostalo od njih jesu misli, u kojima je utkan njen glas, samo njen, glas što opominje, preti mi prstom, onako iz šale ali sa jasnom primesom ozbiljnosti, naslućuje mogući nemir ili zlo, muku i nevolju, šapuće mi o opasnosti što mi se približava. Ima li šta lepše od njega, od tog glasa, blagodatnog žubora potoka koji nosi zlato među svojim kamenjem, zlato što se ne umnožava niti troši, već ostaje jedinstveno i celovito kao večnost; i istrajno, i sluti na moje bogatstvo. I nije bogat onaj koji, čim ga spazi, istrgne ga iz vode, kao halapljivac, već je bogat onaj što ga ćuteći posmatra i shvata njegovu veličinu i moć, divi se njegovoj veličanstvenosti. Njene su reči zlato što svojom svetlucavošću privremeno zaslepljuje kako bi pamet mogla postati razborita, kako bi instikt ostao potisnut na dno, dok se vijuge obrću munjevito, a čovek uviđa lepotu zaslepljenošću svog vida. Moje zlato ukazuje mi na mane što bi me odvele u propast i priziva svest o čoveku koji će, prateći njegova uputstva, postati bolji, nadasve kvalitetniji čovek.

A sećam se njenih reči što su plovile uzburkanim morem moje tolerancije, kad sam bio dečak, i sada su tu, kad sam preživeo podosta godina, kada mi se možda bliži brodolom.

Kapetan Mekšefri 

živeli

podignimo čaše za razuzdanost naših mozgova,

nazdravimo glupostima

recimo živeli problemima dok se pravimo da ne uočavamo njihovu prisutnost,

podignimo čaše za nerad,

nazdravimo odmoru i flaši hladnog piva

što nas održava jakima u ovim toplim danima,

recimo živeli hladu i doviđenja Suncu; iako se danas krijemo

od njegovih zraka, sutra ćemo se moliti za njih

kada studen zastre ulice i problemi postanu nerešivi,

jer teško je boriti se protiv njih dok veje sneg i pljuvačka se mrzne na putu do zemlje.

danas proklinjem Boga jer stvori ovo leto

a sutra ću mu se stidljivo obratiti,

skršenih šaka,

tražeći milost od Njega

jer posla mi snežnu armiju da me okuje nevoljom i tugom.

podignimo čaše jer svaka loša slutnja danas je nevidljiva

a svaki bedem samo živa ograda

koju sunčev zrak spaljuje vešto.

                                                              K.M.

Pivo u prozi, stihu, u krigli...

Možeš nositi kutije sa pločicama od prizemlja do sedmog sprata u zgradi bez lifta
ili ormane od pune hrastovine .

Dobićeš oko hiljadu dinara za to.

Možeš prespavati ceo dan
probuditi se oko osam uveče
i zaboraviti na glad.

Na propuštene pozive.
Na tuširanje
onaniju
na datume
mesece
čak i na godinu.

Dogodiće ti se minus 19
ili plus 45.
Bivša ili buduća devojka.

Ničije pseto otpratiće te dužinom keja u novu noć ili jutro;
u daljini možda začuješ sirenu voza dok se približava stanici.

U suštini
ne možeš vladati situacijom kao
u lošim akcionim filmovima.

Jedino što znam da danas radi posao
košta oko 100-150 dinara
i kupićeš ga bilo gde. I naći će te bilo gde.

Srećnog skenjanog rastrojenog.
Konstantno žednog.

Pivska industrija je sazidana na tome.

Truli, I.Pelin

http://www.youtube.com/watch?v=Auk8S1yCnxw

pesma u prozi / pivo

i dok stoji krigla piva na stolu, znojava, kao šahovska figura na protivničkoj polovini table
drhteći od neizvesnosti sledećeg poteza, mog ili njegovog, oči mi se sklapaju.
nisam trenuo danima, od vrućine koja želi da me pokori, smakne me sa lica zemlje
otarasi se još jednog nepotrebnog podanika
što živi kao parazit, umesto da žanje u njenu korist.
pivo će me rashladiti, osvežiće mi misli i pamet unaprediti, razbistriti um
prepun zloslutnih misli, prljavih, misli o vrućini što hoće da me porazi.
teško dišem.
ali, nakon prvog gutljaja naslućuje se olakšanje. zatim, postajem siguran o postojanju olakšanja,
naslućuje se optimizam u moždanim porama i odjedanput sve mi ravno:
i sparina ovog letnjeg dana, i nije me briga da li će me vitezovi vrućine sravniti sa tlom,
ni da li ću imati sutra para da kupim novo pivo. ova krigla me je spasila, i veličam je. lepša je od vode,
okrepljuje efikasnije.
želim da uživam u pivu; u nestvarnom ukusu ovog napitka, spravljenog od ječma i ko zna još od čega
i briga me - ponavljam - da li će mi sutra poći za rukom da iskopam dinar iz ponora mog džepa,
ili ću u osami sedeti u parku, na klimavoj klupi na kojoj je urezano: ''Zauvek tvoj!'', razmišljajući
o putanji novca koji se sa stanice BANKOVNI RAČUN, uputio ka stanici MOJ RAČUN.
možda novac nije ni započeo svoj put, i ja ga sada samo sanjam,
isto kao što sanjam i nadam se da ću imati para za pivo, sutra, kada bude još vrelije...
da li si nekada osetio blaženi tok kojim pivo plovi, od usta do utrobe?
jesi li ikada rekao sebi: ,,Ah, Bog je blagoslovio ovaj uzvišeni napitak što u meni budi sreću, dok sunce prži...''?
ako je tvoj odgovor odričan, onda me ne razumeš.
pisao sam, takoreći, u prazno...

Kapetan Mekšefri

Pesma od koje dlake na jajima stoje mirno

oleo bih da imam fotelju u koju mogu da se zavalim
i pijem cele noći
ali tu je stari, plavi kauč
i noćni stolčić i čaša piva u ruci
minuti puni samoće
razapeti kao sin božiji na svakom od ova četiri zida
i crno-beli snimak koncerta u sali ’’Čajkovski’’
Moskva
1965. godine u izvođenju Leonida Kharitova
omalenog Rusa koji sa metar udaljenosti od mikrofona
ruši svodove hale
brutalni bas bariton čija dugmad sa uniforme
hipnotišu plavuše iz prvog reda
dok partijski drugovi ponovo slušaju fanfare rata i tapšu
a on ih ne jebe ni pet posto
ni njih
ni to što ga prekidaju
dok peva pesmu ribara sa Volge
pesmu od koje dlake na jajima stoje mirno.

Spuštam prazne konzerve u najlonsku kesu.
Takvi ljudi se više ne rađaju
ne verujem da ćemo ih više ikada videti.

Gledam preko oteklog stomaka
u svoje tanke, dlakave noge
i razmišljam kako nas je i previše
ovakvih nabreklih od piva
indiferentnih i zaboravljenih
nije mi još uvek jasno
kako su ljudi tog kova prosto nestali sa lica zemlje
na koji način su takve veličine napravile okot
ničega vredan.

Verujem da si tamo gore
Kharitonov
među zastarelim avionima i herojima
a mi smo ovde
dok tvoj lik sve više bledi
i znam da drugačije ne može
ili ne bi trebalo da bude.

http://www.youtube.com/watch?v=0tw3g88JtWA

Leto nije došlo

Sunčano je.

Ali nije još uvek došlo leto.

Štaviše, skeptičan sam i po pitanju proleća: naime, rekoše da je stiglo, a nešto ga 

dosad nisam osetio. Tu i tamo bilo je ovako sunčanih dana, ali nikako da se oni zaređaju.

Bog ne želi da nam priušti takvo zadovoljstvo jer smo namrgođeni. Kao Norvežani. 

Hladni. 

Još malo. 

Još samo malo. 

Doći će leto.

Vrućina. 

More.

Reka. 

Pivo. 

Fudbal. 

Eh, to leto. Svi o njemu maštamo, kao ludi. Sumanuti. Za tebe ne znam...

Ti možda ne voliš leto. Više voliš zimu, recimo, ledom okovane ulice, pahulje što ti se unose u lice kao da žele fajt. 

Možda si ljubitelj padanja i polomljenih kostiju. Nisi toliko bizaran? Verujem da nisi. Niko ne voli da lomi svoje kosti.

Ne znam kako neko može da gotivi sneg.

Zimu, uopšte. 

Sneg pada i pada, i pada. 

Tužno je. Plaćaš skupe račune, sve te mnogo košta, zadužuješ se kao Grčka, trošiš kao...ne mogu ni da pronađem odgovarajuće poređenje. I uopšte, mrzim poređenja i ne znam zašto ih ubacujem u svoje priče. Nije mi jasno zašto čovek uživa da upoređuje sebe sa drugim, ili drugog sa trećim; da upoređuje ovo, ili ono. To nam je valjda svima u krvi. Jer uvek mislimo da smo bolji od nekoga u određenom poslu, nekom vidu umetnosti, ili uopšte u raboti življenja, ili pak ovaj ili onaj se razlikuje od drugoga po osobinama, karakteristikama, i tako dalje: glup sam kao Pera, Pera je lep kao Ivana, Ivana je smotana kao sajla, sajla je rategljiva kao lastiš, lastiš je beo kao sneg, sneg je hladan kao led. Led se topi kao vosak... 

Ah, Bože, kao da pišem sastav za srednju školu. 

Da li sam zaista tako loš pisac, hajde sad ti meni reci?

Nemam blage veze, ma ne znam ni P od pisanja, a što je najgore, to shvatam tek sada, kada je leto na pomolu. Kako ću otići na more da pijem koktele i plivam s hobotnicama kada sam svestan da ne umem da pišem. Savest mi je uzdrmana kao pamet posle pijanstva (opet poređenje - pa dobro, dokle?). Ne mogu da se prepustim slanim talasima kada znam da će se moje spisateljske sposobnosti rastopiti na suncu, ako već i nisu rastopljene, jer pišem priče kao srednjoškolske sastave. Uperih prstom na sebe, i rekoh: Ti, Judo, izdao si svoje pisanje za trista piva, kao za trista zlatnika, u poslednjih nedelju dana koliko si spisateljski apstinirao, a sebe nazivaš piscem! 

Zato sam loš. Da. Zato. Jer ne pišem, čoveče moj. Ne pišem. Za pisanje je potrebna vežba.

Trud.

Napor.

Pregrejana stolica.

Ukočeni prsti su ti potrebni, nesrećo. 

Izbečene oči. Sa podočnjacima. 

Pomućena pamet.

Umor, pre svega. Umor, naime, nije potrebna komponenta za pisanje, ali je svakako posledica 

pisanja. 

Činioci koje ja ne posedujem.

Pravila kojih se smelo ne pridržavam.

I sve zbog toga što nije došlo leto.

Možda sam i preterao.

Nedostatak leta je kruna na mojoj glavi punoj briga zbog nedostatka novca, 

nedostatka majke, nedostatka samopouzdanja. Kruna na glavi koja se i zaljubila, 

eh eto jedan dragi kamen na kruni, što sija kao sunce, među mračnim kamenjem problema.

Kapetan Mekšefri

Jun 2013.   

OČI

...i prošlo je dosta dana. 3 meseca. I više. Od čega je prošlo? Predosećaš da hoću da kažem da je prošlo dosta dana otkako se nešto dogodilo. Možda si u pravu. Od čega je prošlo? Nebitno. Ja znam da je toliko prošlo. A oči, te braon oči, svetlucave, gledaju me. Netremice. Dok hodam, krišom me prate te zenice, iz nekog budžaka, posmatraju me. Dok ležim, vidim ih na lamperiji, uvučene među krajičke tih tridesetoletnih dasaka. Posmatraju me. Te oči su tu. I dok jedem, i dok spavam, i kada pišem. I sada su tu, krajičkom oka mogu da ih primetim, ali pokušavam da ne obraćam pažnju na njih. Ali kako? Kako se ne obazirati na činjenicu da si pod prismotrom tako lepih očiju. One su tvoj auditorijum, one su vodilja, sreća. Radost. I znaš da su plakale, i znaš da su blještale od sreće, i znaš da su činile dobro, i tome se radovale; i bile su iskrene, lepe, prozračne i nametljive, pa ipak skromne.
...i taj glas, često dubok i ne prijateljski, pa opet fin i drag, glas što izranja iz mora plača, glas što plovi rekama sreće, ispunjenosti. Glas što bocka, dok poklopac lonca skakuće, dok para trijumfalno izlazi ispod pegle, glas bocka i ne da ti mira, pa opet ti nedostaje čim prođe dan. Glas ujutru grub, popodne iritirajući, uveče neobično mio. Obuci se, pazi da ne ozebeš, kako sečeš taj hleb, postavi sto, bitango, mališa, mali, kuda ćeš kad vidiš da će kiša...Čuvaj se, sine.

Ne mogu više.
Ponoć je... i spava mi se.
Oči su mi mokre, umorne.

K.M.

dža ili bu

Na ulazu je lik sa istetoviranom svastikom na listu desne noge. Stoji naspram obezbeđenja i gleda ih popreko. Sa visine. To malo mastila, to malo mozga, spid u nozdrvi i najk šuškavac. Dok nas pretresaju žalim mu roditelje. On je samo treća generacija govana čiji se pradedovi nisu odazvali pozivu za Solunski front. Ne volim nacionaliste, ali sam ih oduvek zamišljao bez ikakvih obeležja. Samo ponos i veliko srce. Oni koji neće reći da su nacionalisti već rodoljubi. Ovaj magarac mi je oduzeo previše vremena i pažnje.
Ne osećam se dobro od sinoć. Želudac mi je otekao i ne radi najbolje. Zbog toga sam zakucan u beton, sa pogledom uprtim u binu, obliven hladnim znojem, ugašenog pogleda. Slušam najpotcenjeniji bend devedesetih. Imam fleševe svih njihovih spotova sa trećeg kanala, NS+ i Metropolisa. Dža ili Bu. Nije ih pobedio umor. Zvuče još jače nego pre petnaest - dvadeset godina, toliko su istrošeni kao konzumenti današnjice da im je svirka postala zajebano dobra. Sabljar je mator, trezan, mrzovoljan kao i uvek a glas mu kosi onih par klinaca koji simuliraju šutku i alkoholizam. Brka na gitari je željan demonstracija, basista je mlad ali se uklapa u priču dok su bubnjar i solo gitarista iz prve postave. 25 godina benda. Muda, cokule, asfalt, zvuk staklenih flaša u najlon kesama i nezadovoljstvo. Kada bih samo imao snage da otpevam jedan refren na sav glas. Ili da podignem ruku ili da se pridružim šutki. Kiselina mi je trenutna preokupacija. Noćas će mnogi bacati pegle sa mnom jer osim tih par momaka ispred stejdža, ostatak mase samo pije i puši. Gužva kod šanka ne jenjava. Zaboravili smo kako se provodi na koncertu, to su godine uradile od nas, ne šutiramo se, nemamo više izglancane martinke, nije 1994 ili 95 ili 98. Pijemo i prisećamo se. Albumi iz tih godina su im među našim najboljima za tu deceniju, ali koliko nas boli kurac za to tako verovatno i bendu prepucava. Sećam se koncerta devedeset osme. 13 godina, ćaletov kožnjak pet brojeva veći i plave starke jer su martinke uvek bile preskupe za mene. Kupiću ih polovne, tek par godina kasnije ali ih neću koristiti na njihovim svirkama. Od tada ih nisam ni slušao. Cena karte je bila smešna a ekipa sa kojom sam otišao mi se činila neprejebivom. Nitne na prslucima, prišivci, poneko sa čirokanom i ružica iz tetrapaka. Aljaska - Jamajka. Živeo Staljin. Radio Teheran. Raskršće.
Čudi me da je wc prazan. Čudi me i miris. Nema smrada. To nimalo ne liči na dom omladine. Umivam se hladnom vodom dok sviraju ’’Stampedo’’. Pevušim - nemoj da postaneš jedan od brojeva.. budi uvek ono što jesi, ti si u pravu a masa greši. Ljudi su stoka, slepo su stado, u klanicu idu uvek rado ... Vodi ih glad.
Ne mogu da povraćam. Isuviše sam slab da bih bljunuo. Dodaju mi dvolitarku jelena, otpijam i već je malo bolje. Uzimam još jedan gutljaj i motam cigaretu. Kao da ničega nije ni bilo. Dim odlazi ka večnom lovištu a Sabljar najavljuje ljubavnu pesmu. Plavuša od možda sedamnaest godina počinje da skače i svi posmatramo par tvrdih, jedrih sisa. Iza svake dobre ribe na koncertu, stoji barem jedan lik koji joj gleda u dupe i bali. Pank nije muzika uz koju ide gomila zgodnih cura, ali ako nađemo koju ... ako samo nađemo koju ...

Truli,
I. Pelin