pesma u prozi / pivo

i dok stoji krigla piva na stolu, znojava, kao šahovska figura na protivničkoj polovini table
drhteći od neizvesnosti sledećeg poteza, mog ili njegovog, oči mi se sklapaju.
nisam trenuo danima, od vrućine koja želi da me pokori, smakne me sa lica zemlje
otarasi se još jednog nepotrebnog podanika
što živi kao parazit, umesto da žanje u njenu korist.
pivo će me rashladiti, osvežiće mi misli i pamet unaprediti, razbistriti um
prepun zloslutnih misli, prljavih, misli o vrućini što hoće da me porazi.
teško dišem.
ali, nakon prvog gutljaja naslućuje se olakšanje. zatim, postajem siguran o postojanju olakšanja,
naslućuje se optimizam u moždanim porama i odjedanput sve mi ravno:
i sparina ovog letnjeg dana, i nije me briga da li će me vitezovi vrućine sravniti sa tlom,
ni da li ću imati sutra para da kupim novo pivo. ova krigla me je spasila, i veličam je. lepša je od vode,
okrepljuje efikasnije.
želim da uživam u pivu; u nestvarnom ukusu ovog napitka, spravljenog od ječma i ko zna još od čega
i briga me - ponavljam - da li će mi sutra poći za rukom da iskopam dinar iz ponora mog džepa,
ili ću u osami sedeti u parku, na klimavoj klupi na kojoj je urezano: ''Zauvek tvoj!'', razmišljajući
o putanji novca koji se sa stanice BANKOVNI RAČUN, uputio ka stanici MOJ RAČUN.
možda novac nije ni započeo svoj put, i ja ga sada samo sanjam,
isto kao što sanjam i nadam se da ću imati para za pivo, sutra, kada bude još vrelije...
da li si nekada osetio blaženi tok kojim pivo plovi, od usta do utrobe?
jesi li ikada rekao sebi: ,,Ah, Bog je blagoslovio ovaj uzvišeni napitak što u meni budi sreću, dok sunce prži...''?
ako je tvoj odgovor odričan, onda me ne razumeš.
pisao sam, takoreći, u prazno...

Kapetan Mekšefri