dragi

seva

hu

heyrocky

mmmmmmmm

mmmm

bla bla

love

ljljljjjjjjjjjjj

 

ovo ste vi

sve po dogovoru

reče mi da se pojavim u 7:00 

nisam zakasnio ni minut. čak mislim da sam došao i minut ranije. u norveškoj bi me samo pogledali sa čuđenjem, jer tamo vole tačnost - ako smo rekli u 7, onda neka to bude 7. ni sekund gore-dole. ovde su se time oduševili. u stvari, oduševio se taj nadobudni poslodavac, šef, šta li je već. njemu je bitno da nisam došao posle 7, mada ne znam šta bi se u tom mom zakasnelom minutu moglo dogoditi a da je od preterane važnosti za posao. njegova premazanost bojama mi je odmah bila uočljiva, i znao sam da će tu biti nekih problema. 

oko vrata je nosio tanak plavi ''henger'' sa okačenim telefonom, da bi, Bože moj, uvek bio dostupan ''klijentima''. 

''Klijetni'' su mali i veliki diskonti kojima firma - za koju sam umislio da ću u njoj provesti duže od 2 dana - šalje pakete pića, i kojima ne ume da kaže ne. dosta je za danas! ne primamo više porudžbine! Toga nema...     

Odveo me je jednom momku, čije ime neću izneti, i koji me je sasvim pristojno prihvatio. zapravo, dok smo ga premazani šef i ja tražili, ostali ljudi - što u magacinu, što van njega, gde su već uveliko natrpavali kombije i kamione paketima - gledali su me podozrivo, i tada mi je kroz glavu proletela ideja da ni sa kim od njih neću imati pristojnu saradnju. razuverio sam se. momak kod kojeg me je šef ''bacio'', bio je baš fin. možda i previše. previše i znatiželjan. najpre me je ispitao čime sam se bavio, da li imam devojku, živim li sa porodicom i koliko planiram da ostanem na poslu, a onda mi i stavio do znaja da na njega mogu da se oslonim. na skoro sva pitanja je dobio koncizne ali ne baš iskrene odgovore, nakon toga sam mu se zahvalio na uviđajnosti, i onda smo počeli da punimo kamion gajbama piva i paketima sokova. sve do trenutka kada sve te pakete i gajbe isporučili, ni o čemu drugom nije pričao osim o svojoj napaćenosti ovim poslom i svom problemu s pićem (reče kako je pre 3 dana primio platu i doslovce je celu popio). nije delovao kao alkos, već kao jedan običan napaćen čovek, kakvi smo svi u ovoj državi.

imali smo turu, za dolovo i mramorak, dva sela nedaleko od pančeva. trebalo je da istovarimo kamion u nekoliko prodavnica, i da se u dogledno vreme vratimo u firmu, što je bilo nemoguće, to smo odmah konstatovali. prvo, jer nam je radno vreme subotom do 2, drugo, znali smo da ćemo riknuti kao majmuni, jer nije lako izbaciti iz velikog kamiona sve te gajbe i pakete, a pritom je bila nesnosna vrućina. radili smo laganim tempom, sa čestim pauzama. teta Divna, radnica u jednom od diskonta u dolovu, častila nas je čak i kafom koju smo lagano srkali, uz priču. moj pajtaš je i dalje neprestano pričao o svom tužnom životu i poslu, dajući mi, kako je rekao, isključivo realne slike o tome što radimo, bez pretvaranja: Da je teško, teško je! - reče. - A da sam normalan, poludeo bi'!  

tog trenutka sam postao svestan da neću dugo ostati u ovom poslu. 

šef nas je nekoliko puta zvao na telefon, smarajući nas da se vratimo. kaže, čeka nas još jedna tura, nisam siguran dokle: znam da je neko selo u okolini bilo u pitanju. riknuli smo, i on toga nije bio svestan jer su jedine ture koje je on tokom ovog sparnog dana pravio bile na relaciji: klimatizovana kancelarija-magacin, i obrnuto. jebe mu se što smo nas dvojica, pajtaš i ja, i ne samo mi, već i svi ostali jadnici u firmi, ostavili jaja u kamionima i kombijima, a pritom nam je predviđeno radno vreme prošlo pre čitavih tri sata. 

kada smo se vratili, nije nas korio. samo nam je dao novu otpremnicu, i tako smo morali da još mali milion artikala ubacimo u kamion, i svoju turu odradimo bez pogovora, i kada smo to završili, onako isrpljeni i skenjani, bilo je skoro 9 sati uveče. 

i naredna dva dana isto tako su protekla.

šef je fin čovek. jebe mu se za marvu. meni, kao novom članu stada, prvog dana je rekao da je posao lagan, dobro plaćen, i što je najvažnije - imaću svoje radno vreme. 

samo sam se osmehnuo, dok sam mu kucao sms da se narednog dana neću pojaviti... 

Kapetan Mekšefri

zlato

A sećam se njenih reči, što su još uvek prikovane u mojim mislima, i često me posećuju, i moje uho ih sa zadovoljstvom prihvata, i neću ih sada ovde iznositi iz nekih samo meni znanih razloga, valjda imam prava na to. I nemoj mi zameriti što sam te zagolicao, to je potreba, mnogo jača od mene samog, i nije da se ne kajem što sam tako zloban, mada možda to nije zloba već nešto na šta svaki čovek polaže pravo: nazvaću to sopstvenim blagom. Moje blago jesu njene reči kojih se rado sećam i koje me često bude u gluvo doba noći, podsećaju me na neka davno odletela vremena, vreme koja – kao kada ptica jedanput napusti gnezdo – više se nikad neće vratiti, i ne samo to: njene reči su tu, zbog nekih mnogo većih razloga. Prizivam ih s osmehom, ali sve što je ostalo od njih jesu misli, u kojima je utkan njen glas, samo njen, glas što opominje, preti mi prstom, onako iz šale ali sa jasnom primesom ozbiljnosti, naslućuje mogući nemir ili zlo, muku i nevolju, šapuće mi o opasnosti što mi se približava. Ima li šta lepše od njega, od tog glasa, blagodatnog žubora potoka koji nosi zlato među svojim kamenjem, zlato što se ne umnožava niti troši, već ostaje jedinstveno i celovito kao večnost; i istrajno, i sluti na moje bogatstvo. I nije bogat onaj koji, čim ga spazi, istrgne ga iz vode, kao halapljivac, već je bogat onaj što ga ćuteći posmatra i shvata njegovu veličinu i moć, divi se njegovoj veličanstvenosti. Njene su reči zlato što svojom svetlucavošću privremeno zaslepljuje kako bi pamet mogla postati razborita, kako bi instikt ostao potisnut na dno, dok se vijuge obrću munjevito, a čovek uviđa lepotu zaslepljenošću svog vida. Moje zlato ukazuje mi na mane što bi me odvele u propast i priziva svest o čoveku koji će, prateći njegova uputstva, postati bolji, nadasve kvalitetniji čovek.

A sećam se njenih reči što su plovile uzburkanim morem moje tolerancije, kad sam bio dečak, i sada su tu, kad sam preživeo podosta godina, kada mi se možda bliži brodolom.

Kapetan Mekšefri 

živeli

podignimo čaše za razuzdanost naših mozgova,

nazdravimo glupostima

recimo živeli problemima dok se pravimo da ne uočavamo njihovu prisutnost,

podignimo čaše za nerad,

nazdravimo odmoru i flaši hladnog piva

što nas održava jakima u ovim toplim danima,

recimo živeli hladu i doviđenja Suncu; iako se danas krijemo

od njegovih zraka, sutra ćemo se moliti za njih

kada studen zastre ulice i problemi postanu nerešivi,

jer teško je boriti se protiv njih dok veje sneg i pljuvačka se mrzne na putu do zemlje.

danas proklinjem Boga jer stvori ovo leto

a sutra ću mu se stidljivo obratiti,

skršenih šaka,

tražeći milost od Njega

jer posla mi snežnu armiju da me okuje nevoljom i tugom.

podignimo čaše jer svaka loša slutnja danas je nevidljiva

a svaki bedem samo živa ograda

koju sunčev zrak spaljuje vešto.

                                                              K.M.

Pivo u prozi, stihu, u krigli...

Možeš nositi kutije sa pločicama od prizemlja do sedmog sprata u zgradi bez lifta
ili ormane od pune hrastovine .

Dobićeš oko hiljadu dinara za to.

Možeš prespavati ceo dan
probuditi se oko osam uveče
i zaboraviti na glad.

Na propuštene pozive.
Na tuširanje
onaniju
na datume
mesece
čak i na godinu.

Dogodiće ti se minus 19
ili plus 45.
Bivša ili buduća devojka.

Ničije pseto otpratiće te dužinom keja u novu noć ili jutro;
u daljini možda začuješ sirenu voza dok se približava stanici.

U suštini
ne možeš vladati situacijom kao
u lošim akcionim filmovima.

Jedino što znam da danas radi posao
košta oko 100-150 dinara
i kupićeš ga bilo gde. I naći će te bilo gde.

Srećnog skenjanog rastrojenog.
Konstantno žednog.

Pivska industrija je sazidana na tome.

Truli, I.Pelin

http://www.youtube.com/watch?v=Auk8S1yCnxw

pesma u prozi / pivo

i dok stoji krigla piva na stolu, znojava, kao šahovska figura na protivničkoj polovini table
drhteći od neizvesnosti sledećeg poteza, mog ili njegovog, oči mi se sklapaju.
nisam trenuo danima, od vrućine koja želi da me pokori, smakne me sa lica zemlje
otarasi se još jednog nepotrebnog podanika
što živi kao parazit, umesto da žanje u njenu korist.
pivo će me rashladiti, osvežiće mi misli i pamet unaprediti, razbistriti um
prepun zloslutnih misli, prljavih, misli o vrućini što hoće da me porazi.
teško dišem.
ali, nakon prvog gutljaja naslućuje se olakšanje. zatim, postajem siguran o postojanju olakšanja,
naslućuje se optimizam u moždanim porama i odjedanput sve mi ravno:
i sparina ovog letnjeg dana, i nije me briga da li će me vitezovi vrućine sravniti sa tlom,
ni da li ću imati sutra para da kupim novo pivo. ova krigla me je spasila, i veličam je. lepša je od vode,
okrepljuje efikasnije.
želim da uživam u pivu; u nestvarnom ukusu ovog napitka, spravljenog od ječma i ko zna još od čega
i briga me - ponavljam - da li će mi sutra poći za rukom da iskopam dinar iz ponora mog džepa,
ili ću u osami sedeti u parku, na klimavoj klupi na kojoj je urezano: ''Zauvek tvoj!'', razmišljajući
o putanji novca koji se sa stanice BANKOVNI RAČUN, uputio ka stanici MOJ RAČUN.
možda novac nije ni započeo svoj put, i ja ga sada samo sanjam,
isto kao što sanjam i nadam se da ću imati para za pivo, sutra, kada bude još vrelije...
da li si nekada osetio blaženi tok kojim pivo plovi, od usta do utrobe?
jesi li ikada rekao sebi: ,,Ah, Bog je blagoslovio ovaj uzvišeni napitak što u meni budi sreću, dok sunce prži...''?
ako je tvoj odgovor odričan, onda me ne razumeš.
pisao sam, takoreći, u prazno...

Kapetan Mekšefri

Pesma od koje dlake na jajima stoje mirno

oleo bih da imam fotelju u koju mogu da se zavalim
i pijem cele noći
ali tu je stari, plavi kauč
i noćni stolčić i čaša piva u ruci
minuti puni samoće
razapeti kao sin božiji na svakom od ova četiri zida
i crno-beli snimak koncerta u sali ’’Čajkovski’’
Moskva
1965. godine u izvođenju Leonida Kharitova
omalenog Rusa koji sa metar udaljenosti od mikrofona
ruši svodove hale
brutalni bas bariton čija dugmad sa uniforme
hipnotišu plavuše iz prvog reda
dok partijski drugovi ponovo slušaju fanfare rata i tapšu
a on ih ne jebe ni pet posto
ni njih
ni to što ga prekidaju
dok peva pesmu ribara sa Volge
pesmu od koje dlake na jajima stoje mirno.

Spuštam prazne konzerve u najlonsku kesu.
Takvi ljudi se više ne rađaju
ne verujem da ćemo ih više ikada videti.

Gledam preko oteklog stomaka
u svoje tanke, dlakave noge
i razmišljam kako nas je i previše
ovakvih nabreklih od piva
indiferentnih i zaboravljenih
nije mi još uvek jasno
kako su ljudi tog kova prosto nestali sa lica zemlje
na koji način su takve veličine napravile okot
ničega vredan.

Verujem da si tamo gore
Kharitonov
među zastarelim avionima i herojima
a mi smo ovde
dok tvoj lik sve više bledi
i znam da drugačije ne može
ili ne bi trebalo da bude.

http://www.youtube.com/watch?v=0tw3g88JtWA

Leto nije došlo

Sunčano je.

Ali nije još uvek došlo leto.

Štaviše, skeptičan sam i po pitanju proleća: naime, rekoše da je stiglo, a nešto ga 

dosad nisam osetio. Tu i tamo bilo je ovako sunčanih dana, ali nikako da se oni zaređaju.

Bog ne želi da nam priušti takvo zadovoljstvo jer smo namrgođeni. Kao Norvežani. 

Hladni. 

Još malo. 

Još samo malo. 

Doći će leto.

Vrućina. 

More.

Reka. 

Pivo. 

Fudbal. 

Eh, to leto. Svi o njemu maštamo, kao ludi. Sumanuti. Za tebe ne znam...

Ti možda ne voliš leto. Više voliš zimu, recimo, ledom okovane ulice, pahulje što ti se unose u lice kao da žele fajt. 

Možda si ljubitelj padanja i polomljenih kostiju. Nisi toliko bizaran? Verujem da nisi. Niko ne voli da lomi svoje kosti.

Ne znam kako neko može da gotivi sneg.

Zimu, uopšte. 

Sneg pada i pada, i pada. 

Tužno je. Plaćaš skupe račune, sve te mnogo košta, zadužuješ se kao Grčka, trošiš kao...ne mogu ni da pronađem odgovarajuće poređenje. I uopšte, mrzim poređenja i ne znam zašto ih ubacujem u svoje priče. Nije mi jasno zašto čovek uživa da upoređuje sebe sa drugim, ili drugog sa trećim; da upoređuje ovo, ili ono. To nam je valjda svima u krvi. Jer uvek mislimo da smo bolji od nekoga u određenom poslu, nekom vidu umetnosti, ili uopšte u raboti življenja, ili pak ovaj ili onaj se razlikuje od drugoga po osobinama, karakteristikama, i tako dalje: glup sam kao Pera, Pera je lep kao Ivana, Ivana je smotana kao sajla, sajla je rategljiva kao lastiš, lastiš je beo kao sneg, sneg je hladan kao led. Led se topi kao vosak... 

Ah, Bože, kao da pišem sastav za srednju školu. 

Da li sam zaista tako loš pisac, hajde sad ti meni reci?

Nemam blage veze, ma ne znam ni P od pisanja, a što je najgore, to shvatam tek sada, kada je leto na pomolu. Kako ću otići na more da pijem koktele i plivam s hobotnicama kada sam svestan da ne umem da pišem. Savest mi je uzdrmana kao pamet posle pijanstva (opet poređenje - pa dobro, dokle?). Ne mogu da se prepustim slanim talasima kada znam da će se moje spisateljske sposobnosti rastopiti na suncu, ako već i nisu rastopljene, jer pišem priče kao srednjoškolske sastave. Uperih prstom na sebe, i rekoh: Ti, Judo, izdao si svoje pisanje za trista piva, kao za trista zlatnika, u poslednjih nedelju dana koliko si spisateljski apstinirao, a sebe nazivaš piscem! 

Zato sam loš. Da. Zato. Jer ne pišem, čoveče moj. Ne pišem. Za pisanje je potrebna vežba.

Trud.

Napor.

Pregrejana stolica.

Ukočeni prsti su ti potrebni, nesrećo. 

Izbečene oči. Sa podočnjacima. 

Pomućena pamet.

Umor, pre svega. Umor, naime, nije potrebna komponenta za pisanje, ali je svakako posledica 

pisanja. 

Činioci koje ja ne posedujem.

Pravila kojih se smelo ne pridržavam.

I sve zbog toga što nije došlo leto.

Možda sam i preterao.

Nedostatak leta je kruna na mojoj glavi punoj briga zbog nedostatka novca, 

nedostatka majke, nedostatka samopouzdanja. Kruna na glavi koja se i zaljubila, 

eh eto jedan dragi kamen na kruni, što sija kao sunce, među mračnim kamenjem problema.

Kapetan Mekšefri

Jun 2013.   

OČI

...i prošlo je dosta dana. 3 meseca. I više. Od čega je prošlo? Predosećaš da hoću da kažem da je prošlo dosta dana otkako se nešto dogodilo. Možda si u pravu. Od čega je prošlo? Nebitno. Ja znam da je toliko prošlo. A oči, te braon oči, svetlucave, gledaju me. Netremice. Dok hodam, krišom me prate te zenice, iz nekog budžaka, posmatraju me. Dok ležim, vidim ih na lamperiji, uvučene među krajičke tih tridesetoletnih dasaka. Posmatraju me. Te oči su tu. I dok jedem, i dok spavam, i kada pišem. I sada su tu, krajičkom oka mogu da ih primetim, ali pokušavam da ne obraćam pažnju na njih. Ali kako? Kako se ne obazirati na činjenicu da si pod prismotrom tako lepih očiju. One su tvoj auditorijum, one su vodilja, sreća. Radost. I znaš da su plakale, i znaš da su blještale od sreće, i znaš da su činile dobro, i tome se radovale; i bile su iskrene, lepe, prozračne i nametljive, pa ipak skromne.
...i taj glas, često dubok i ne prijateljski, pa opet fin i drag, glas što izranja iz mora plača, glas što plovi rekama sreće, ispunjenosti. Glas što bocka, dok poklopac lonca skakuće, dok para trijumfalno izlazi ispod pegle, glas bocka i ne da ti mira, pa opet ti nedostaje čim prođe dan. Glas ujutru grub, popodne iritirajući, uveče neobično mio. Obuci se, pazi da ne ozebeš, kako sečeš taj hleb, postavi sto, bitango, mališa, mali, kuda ćeš kad vidiš da će kiša...Čuvaj se, sine.

Ne mogu više.
Ponoć je... i spava mi se.
Oči su mi mokre, umorne.

K.M.

dža ili bu

Na ulazu je lik sa istetoviranom svastikom na listu desne noge. Stoji naspram obezbeđenja i gleda ih popreko. Sa visine. To malo mastila, to malo mozga, spid u nozdrvi i najk šuškavac. Dok nas pretresaju žalim mu roditelje. On je samo treća generacija govana čiji se pradedovi nisu odazvali pozivu za Solunski front. Ne volim nacionaliste, ali sam ih oduvek zamišljao bez ikakvih obeležja. Samo ponos i veliko srce. Oni koji neće reći da su nacionalisti već rodoljubi. Ovaj magarac mi je oduzeo previše vremena i pažnje.
Ne osećam se dobro od sinoć. Želudac mi je otekao i ne radi najbolje. Zbog toga sam zakucan u beton, sa pogledom uprtim u binu, obliven hladnim znojem, ugašenog pogleda. Slušam najpotcenjeniji bend devedesetih. Imam fleševe svih njihovih spotova sa trećeg kanala, NS+ i Metropolisa. Dža ili Bu. Nije ih pobedio umor. Zvuče još jače nego pre petnaest - dvadeset godina, toliko su istrošeni kao konzumenti današnjice da im je svirka postala zajebano dobra. Sabljar je mator, trezan, mrzovoljan kao i uvek a glas mu kosi onih par klinaca koji simuliraju šutku i alkoholizam. Brka na gitari je željan demonstracija, basista je mlad ali se uklapa u priču dok su bubnjar i solo gitarista iz prve postave. 25 godina benda. Muda, cokule, asfalt, zvuk staklenih flaša u najlon kesama i nezadovoljstvo. Kada bih samo imao snage da otpevam jedan refren na sav glas. Ili da podignem ruku ili da se pridružim šutki. Kiselina mi je trenutna preokupacija. Noćas će mnogi bacati pegle sa mnom jer osim tih par momaka ispred stejdža, ostatak mase samo pije i puši. Gužva kod šanka ne jenjava. Zaboravili smo kako se provodi na koncertu, to su godine uradile od nas, ne šutiramo se, nemamo više izglancane martinke, nije 1994 ili 95 ili 98. Pijemo i prisećamo se. Albumi iz tih godina su im među našim najboljima za tu deceniju, ali koliko nas boli kurac za to tako verovatno i bendu prepucava. Sećam se koncerta devedeset osme. 13 godina, ćaletov kožnjak pet brojeva veći i plave starke jer su martinke uvek bile preskupe za mene. Kupiću ih polovne, tek par godina kasnije ali ih neću koristiti na njihovim svirkama. Od tada ih nisam ni slušao. Cena karte je bila smešna a ekipa sa kojom sam otišao mi se činila neprejebivom. Nitne na prslucima, prišivci, poneko sa čirokanom i ružica iz tetrapaka. Aljaska - Jamajka. Živeo Staljin. Radio Teheran. Raskršće.
Čudi me da je wc prazan. Čudi me i miris. Nema smrada. To nimalo ne liči na dom omladine. Umivam se hladnom vodom dok sviraju ’’Stampedo’’. Pevušim - nemoj da postaneš jedan od brojeva.. budi uvek ono što jesi, ti si u pravu a masa greši. Ljudi su stoka, slepo su stado, u klanicu idu uvek rado ... Vodi ih glad.
Ne mogu da povraćam. Isuviše sam slab da bih bljunuo. Dodaju mi dvolitarku jelena, otpijam i već je malo bolje. Uzimam još jedan gutljaj i motam cigaretu. Kao da ničega nije ni bilo. Dim odlazi ka večnom lovištu a Sabljar najavljuje ljubavnu pesmu. Plavuša od možda sedamnaest godina počinje da skače i svi posmatramo par tvrdih, jedrih sisa. Iza svake dobre ribe na koncertu, stoji barem jedan lik koji joj gleda u dupe i bali. Pank nije muzika uz koju ide gomila zgodnih cura, ali ako nađemo koju ... ako samo nađemo koju ...

Truli,
I. Pelin

svadba

Uzmi me za kuma, ili starog svata, ili za devera ako nemaš brata... Svadba, svadba...

Dobro vi nama došli!
Bolje vas našli, domaćine.
Gde je mladoženja?
Tu je negde, vrzma se... Još malo pa će da ode po mladu, aha! Lepa će nam biti mlada.

Kuća vredna miliona... 4 sprata. Nekakvo stovarište pored. Najverovatnije zaslužno za silno domaćinovo bogatsvo.
Trubači. Mnogo njih. Ponosni mladoženjin otac na malopre opisan način dočekuje goste. Svi se osmehuju. Pola njih prvi put vidi. Kao što je slučaj sa mnom:
 - Čiji si ti? Tebe ne znam!
Zemljo, otvori se. Znam čiji sam, ali kako mu objasniti otkud ja u njegovoj kući.
- Sećate se da vam je baba rekla, mislim, pre par dana kad je zvala - kaže ortak, koji je koliko-toliko imao veze sa ovim glavonjom, i čitavom svadbom uopšte - Pitala je da li mogu da povedem druga, da bude, ono što se kaže vozač, a i ja nikog ne poznajem ovde, pa eto, da mi pravi društvo.
Glavati domaćin se osmehuje.
Dobro je, uspeo sam da uđem.
O kakva subota! Najpre smo ortak i ja odložili turnir u fudbalu povodom susreta generacije '88. Svi nas napušili, a mi našli nekakve uzogovore. U stvari, svadba nam, znaš, bila preča. Vidi kako je samo dobro ovde! Roksuju trubači, KALAŠNJIKOV, KALAŠNJIKOV! Nema veze sa svadbom, jebote. Ali dobro.
Seo sam na čelo stola, na to mesto sam mimo svoje volje postavljen. Nemam ama baš nikakve veze sa mladoženjom, ni sa mladom, uostalom. Hiljade podozrivih pogleda. Nafrakans rodbina, stričevi, sestrići, unuci, braća itd. Sestre, tetke, debele ujne itd. Ko su ovi ljudi? Ko sam ja među njima?
Osmesi. Samo osmesi. Rakija. Teče. Proliva se iz flaša i čutura kao kiša iz oblaka.
Harmonike. Eh, te harmonike... Neka želja?
Da, sviraj mi ''Suzanu''! Misliš Suzo moja Suzana? Da, sviraj.
Pljušte crvene. Razbila se čaša. Flaša.
Toplo je.
Svi ustajemo. Ćuteći.
Svatovi kreću.
Ide se u crkvu...

A posle...
Posle ćemo u restoran, da nastavimo da pijemo...
Kolona automobila, vijore se trobojke... Puca se.
Otom, potom...

Iz moje perspektive

Zove me dok spavam. To mrzim. Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja idem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti.
Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a zvao me je. Maltene se drao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 
Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan. 
Navikao sam se da hodamo ulicama ili da odlazimo do nepoznatih njuški, koje ne znaju ni da ti ponude mesto kada im uđeš u stan, ili da zauzmemo klupu u parku i da ljudi dolaze nama. Tako se pravi kinta. Tako se puni frižider ili jebe dobar komad ili štedi. Ne postoji drugi način osim da se kapital obrće.
Gazda i najmanju novčanicu naziva kapitalom. Maše mi desetkom ili stotkom i govori - ’’ vidiš sine? Kapital.’’
Ovaj put smo neko vreme hodali pravo, do gradskog trga, preko mokrog, ofucanog betona. Semafore nismo nešto posebno gotivilii. Jebalo nam se za semafore. Oni samo usporavaju stvar. A do trga ih je četiri. Svaki sa zakočkom od po tri minuta, jebote. Kao da živimo u megapolisu.
Ako ikada vidiš kolonu znaš da je ili svadba ili početak subotnje večeri. Inače je put prazan i nema svrhe poštovati crveno, žuto i zeleno. Jebeš crveno, žuto i zeleno. Najveća ironija je u tome što valjamo žuto i zeleno ali jebeš i to. Od nečega moraš da živiš. Nemam problem sa tim. Ni ja ni gazda. Nismo suviše moralni kada je u pitanju preprodaja. Još nisam sreo osobu gadljivu na trostruki profit. Ne jede samo kraljevska danska doga velike koske. I mali psi ih podjednako željno saleću .
• * * 
Promenili smo pet klupa za sat vremena i više mi je pun kurac. Sedimo na polu suvim drvenim klupama i radimo trange-frange. Dobri smo 6 soma. Stižu poruke, šalju se poruke. Pozivi na svakih 10 minuta. Gazda je dobro raspoložen ali vidim da mu ne pada na pamet da se pomerimo ka nekom kafiću ili restoranu. Zašto bi morali da sedimo da prokletim drvenim, neudobnim klupama kada možemo da, kao pravi poslovni ljudi, radimo biznis iz fotelje ili bilo čega udobnijeg od dvadeset godina stare, okrnjene daske. Sve vuče na kišu ali ni kap da padne. Vlažan ali nekako topao vetar, po koji golub i ljudi u grupama od po dvoje-troje, gamižu kraj nas, ubijeni u pojam, vidno bez prave ideje.
Nismo klošari. To što smo na klupi u parku je iz bezbednosnih razloga. Uglovi koje pokrivamo daju nam prednost nad napadačima a tih lešinara ima pun kurac. Da bi nam neko od tih idiota prišao neprimećeno treba da bude ne znam šta, jer nas sa leđa štiti zgusnuti drvored, pred čijim stablima su ostale suve grančice tako da se i najtiši korak čuje, dok nam spreda ugao od 180 stepeni dozvoljava da dejstvujemo minimum minut pre dolaska pretnje. Nismo deca. Znamo igru.
Nosim pips u torbici oko vrata a gazda fura teleskop. Lako se sakriva u rukavu a radi posao pun gas. Onaj ko kaže da fura komad dok se šeta gradom znaš da opasno loše glumi ludilo. Samo seoska boranija donese gvožđe ali i to se dešava isuviše retko. Obično te recnu britvom ili šrafcigerom. Neki bambusi nose bolo. To ti je meksički naziv za mačetu. E, njih izliješ u korito. Indijanci. Prava gospoda sa pucama sede u lokalima ili u kućama a njihovi momci su odmah pored i to svi znaju. Tako se dolazi do veće zarade i tako se ostavlja utisak. Kada si na kulturnom mestu bitno je da obični ljudi ne gledaju u tebe kao na degenerativni izbljuvak društva. Samo zamisli da srčeš espreso a mačeta ti viri iz najk šuškavca. Kao lud si. Molim te...
Pre par godina, poturio sam gazdi ideju da pozovem burazere i par rođaka i da iznajmimo gajbu blizu centra. Da kupci dolaze kod nas, bez isticanja, u određeno vreme i sa minimalnim zadržavanjem. Bez kola i motora. Za godinu-dve već bi bili imena vredna poštovanja. Mislim da me nije slušao kada sam pričao o tome. On se zakuca u park ili kraj reke, odabere par mesta i tu bude par sati. Nije previše ambiciozan ako mene pitaš, ali jebi ga. Voli svoj život. Malo glumi adrenalin, malo proživljava stres za stresom. Ne zna za bolje, sa godinama sam stekao taj utisak.
Ostali smo još sat vremena u parku. Kada smo se spremali za pokret, čuo sam gazdin jauk i zvuk pesnice koja pogađa jagodičnu kost. U momentu sam skočio i krenuo da kidišem na lika. Policija! - urlao je. Policija! Gazda je ležao obliven krvlju. Imao je problema da dođe sebi. Pandur u civilu me je stezao oko vrata ali ga je strah polako savladavao. Ščepao sam ga i nisam puštao kerinu. Ispljunuo sam komad njegovog uveta i gledao kako se peder savija u bolovima. Gazda ga je dokrajčio šutom u glavu. Počeli smo da trčimo kroz zabezeknute posmatrače, gurajući tela onih koji su nam stajali na putu. 
U kući smo se zadržali nekoliko minuta. Seli smo u kola, izašli na auto put i uključili radio, našavši policijsku frekvenciju. Tražili su 1.90cm visokog momka, krupne građe, između 25-30 godina starog, u beloj šuškavoj trenerci i u društvu crnog staforda. Gazda je nervozno trupkao prstima po volanu. Isturio sam glavu kroz prozor i ćutke osluškivao šta kažu na radiju.

Truli,
I.Pelin

Sreća u 19:02

Početak maja je pun stomak u opustošenoj mesari, papirić sa kaucijom za dve gajbe piva i džak ćumura. Sredina tog meseca je preživanje i preživljavanje. Između su obaveze. Gomila izmišljenih obaveza. I zidovi između kreveta, pisaćeg stola i ormana. Veliki prozor sa klima uređajima u daljini.
Već nekoliko dana se teglim po krevetu kao razmaženo derište od devedeset kilograma napunjeno lošom hranom i akcionim filmovima. Možda je oko 4-5 popodne. Možda ne bih trebao da se pomeram do sledećeg ponedeljka. Dosta ’’možda’’ je u igri. Izbegao sam roštiljanje ignorisanjem zvonjave telefona i ostao u kući. Spoj od sedam neradnih dana me se nije ticao. Opet bi pričali o poslu, oni koji ga imaju, i ponovo bih klimao glavom i opijao se, praveći se da slušam o tim stresnim osmočasovnim smenama.
Dok ne nedostajem nikome pas pokušava da mi strgne ćebe sa leđa i natera na šetnju. Odlagao bih taj izlazak u nedogled ali brisanje ispišanog i usranog špajza umesto da sam okružen prirodom, sa kobasicama koje cvrče na slaninom premazanoj rešetki, ne dolazi u obzir. Obojica čujemo lavež komšijskog psa i osećamo kako sunce probija roletne. Stvari su postale ozbiljne. Ponovo.
Problem sam malim psima je nemar gradskog zelenila. Ne vidiš ih od iznenada narasle trave. Zapričaj se minut sa bilo kime i ispusti ih iz vida. Tako se saznaje da li pas zna put do kuće. Da li prilazi nepoznatima i da li ume da komunicira sa pitovima ili bilo kojim većim mužjakom bez brnjice. Koliko dobro ume da izbegne automobilske branike ili gume. Moj ume ali se ne radujem svaki put kada mi pobegne opterećen mirisima ženke u teranju ili nečije pišaćke. Izgubio sam ga negde na keju dok sam pričao sa vlasnikom nemačkog ptičara. Oko četrdeset i pet minuta sam ga tražio na mestima kojima se obično smucamo ovih 7-8 godina. Siguran sam da je već ispred zgrade ali koristim priliku da se prošetam. Imam odličan razlog za to. Na putu do kuće dobijam sms o primljenim parama i niz od dvanaest ili četrnaest brojeva. Honorar od par hiljada dinara, tako iznenada, je vest od koje se sve zaboravlja. Više nema zgrada, postoji samo jedna ulica koja vodi do novca, i na njoj nema ljudi ili drveća. Nikada mi nije pobegao pas. Nikada ni nisam imao psa. Nije dvadeset deveti april niti je sedmi maj. Imam poruku od poštanske štedionice, ličnu nisku brojeva i novčanik u koje ću položiti iskrzani papir sa žigom države.
Klizim ka poštI. Dvadest do sedam. Dvadeset do zatvaranja. Svakim korakom raste nada da red nije kilometarski i da je žena na šalteru nasmejana. Povlačim masivna metalna vrata i gledam u prazan hol. Gazim crvenu liniju i ovlaš dodirujem kanape. Nisam smislio nijednu uljudnu rečenicu za slučaj da je radnica besna ili da joj se ne radi, ali se uzdam u osmeh i pružam ličnu kartu diktirajući brojeve iz poruke. Petnaest do sedam. Dve i po hiljade dinara.

- Ne mogu da Vam dam novac. Prezimena se ne slažu. Očigledno je službenik pogrešno čuo onoga ko Vam je uplaćivao sumu.
- Šta piše? ( dvanaest do sedam)
- B umesto L . Ako možete da kontaktirate pošiljaoca da se vrati i ispravi grešku, možemo da stignemo sa isplatom. Znate da radimo još danas pa nas kače praznici. Ako se greška ne stornira ostaje jedino da pišete zahtev pošti ili se pare gube.
- Sačekaćete me par minuta? ( jedanaest do sedam)
- Hoću.
Nazvao sam devojku koja mi je sređivala osnovce i srednjoškolce koje mrzi da pišu seminarske radove ili sastave, i objasnio joj kako stvari stoje. Trčala je. Sedam do sedam. Pustio sam odvratan miris iz dupeta. Nervozan sam i trebaju mi te pare. Pošteno sam ih zaradio. Šalterska službenica ne oseća prdež zbog stakla ili gustine koja mu ne da da uzleti. Četiri do sedam, dobijam novi sms. Diktiram dok metan sabija rečenicu nazad u grlo. Zahvaljujem joj se i bežim od svog dupeta. Ostavljam oblačić za sobom. Neka provede praznike sa njima.
Kupio sam najskuplji sladoled koji su imali u frižideru i ugledao psa kako pretrčava ulicu i na jedvite jade izbegava kamionet za selidbe. Noge su mi se odsekle. Stajao sam ukopan i posmatrao, pun nemoći, kako vozač naglo koči, pas podvija rep i krivi kičmu, izbegavajući prednji far za nekoliko centimetara. Ruka mi iznenada postaje vrela i nepoznata žena na semaforu mi se obraća rečima : To je sreća, znate !
Osmehnuo sam se i rekao kako sam na trenutak pomislio da će mi pregaziti kuče ali je žena složila teleći izraz lica i uperila prstom na moje desno rame. Niz rukav tek oprane košulje slivalo se govno koje ako je po veličini kao da je israo medved a ne ptica

Truli, 

I.Pelin

ljudi

Ljudi koji ne vraćaju knjige

Zateći ćeš mnogo ruku
kako izvlače naslove
sa tvoje police
prstima od poverenja
neverovatno smireni
govorom tela čije te držanje ubeđuje
da će naslovi biti vraćeni posle par meseci

Čitav život si okružen
tim privremenim članovima
gradske biblioteke čija neplaćena članarina
povremeno ume da zamrzne
njihov nagon za čitanjem
i onda čuješ kucanje na ulaznim vratima
vidiš ih kako se izuvaju
i pričaju o
neobaveznim stvarima
ulaze u sobu i koračaju
zakucanih pogleda u
tvrde poveze i
kartonske korice

Svaki od njih
ima unapred smišljenu rečenicu
kada shvati da mu je plen na dohvat ruke
Oči im promene boju
Trude se da izgledaju nevino
nasmejano i opušteno
i uspevaju u tome
koliko i prosečna ajkula
kada namiriše krv
u bazenu punom turista

Posle nekog vremena
ukoliko se i jave na telefon
oseti se zadah amnezije
koji izlazi iz slušalice
obogaćen nekolicinom novih izraza
nakon čega sledi kratka odrična rečenica
čisto da se zaokruži utisak
nastao posmatranjem
praznog prostora na polici
i onda razgovor zamre
i još jedan broj u telefonskom imeniku prekriju
markeri ili hemijske olovke.

Truli, I.Pelin

the action is go

a nisam namćor evo

upravo nisam u kurac oterao budalu

koja me zove na mobilni 2 puta za redom a

zna

da imam poremećaj sna

i da ne mogu da sastavim 4 sata bez

prekida

i da smo se bilion puta dogovorili

da prvo pošalje poruku

ali ne vredi idiotu

pričati ne čuje to je fenomen

da odredjeni ljudi

čuju samo sebe

i još mu kažem da sam zauzet za vikend

a on će meni ma nema problema

zvaću te ja pa ako možemo nešto

da se vidimo za vikend

koji vikend idiote koji vikend

idi se pridruži ovim trubačima koji

sviraju jer se dvoje sličnih idiota

venčava

a trubačima super

sparno vreme pa se više para

zalepi na čelo

i onda glavni kurac - ili kum sa belom

pederušom

ispod miške ili ponosni otac koji misli da

mu je ćerka posle 2 duže veze ušla u brak

a iza nje kilometri kurčeva - izvadio

pištolj i dinge dinge u vazduh

možda nečiju terasu

ali jebiga nije znao

ima dozvolu za pištolj što znači

da može da puca jednostavan je život

a pored kuma skockana pička konačno

eto njoj prilike da navuče čarape sa

čipkom samostojeće one dečko joj

kupio za rodjendan baš je sladak i

pažljiv

a pored ponosnog oca holesterol hladna

trajna koja je roknula duplu dozu inderala

da je ne stane srce dok

bude djipala u kolu ili jela tortu sa orasima

ili plakala

jer joj jedinica odlazi u bolji život

i sve je to meni ok

i drago mi je

i živi bili mladenci

i srećan porodjaj za mesec dana

ali stoko

prestani da pucaš

bolje idi daj još para

alavom popu

koji je odavno zaboravio svrhu svog

postojanja.

Džoni Fejvorit

Robot

Niko ne zna kako se osećam. Niko ne može ni da nasluti. A i nije me briga.
Važno mi je da ja znam kako se osećam. Ionako ću uskoro ostati sam, čim mrak prekrije grad, kada bend odsvira poslednju pesmu, kad se poslednje čaše naliju pa isprazne, kada bankovni račun bude ravan nuli. Jednostavno - kada dođu problemi. Iako su već pristuni, za druge su nepimetni, nenametljivi. Zapravo, to je moja krivica. Ja ih ne iznosim pred ljude, kao neki, zašto da tražim sapatnju? Nisam ja takav. Neću da se drugi poistovećuju sa mnom. Nema potrebe da znaju šta mi je, šta mi se dešava, šta se dešava među 4 zida moje lobanje, u porama moždanih komora, niti u mojoj kući. Da, jeste, pa šta? Tužni smo ćale i ja. Nema moje keve. Otišla je. I plačemo. Pa šta? Ljudi smo. Ili ne? Nismo ljudi. I ti i ja, i moj ćale i tvoj stari, svi smo mi roboti jer i kada plačemo susrećemo se sa međusobnim pogledima punih podozrivosti, jer smo zli, i ne možemo bez toga. 
Ostavi me na miru, robote! Dobićeš piće večeras, ali nemoj više kročiti u moje odaje. Vrati se u svoj robotski svet. U naš, robotski svet. Moje odaje su popločane krhkom keramikom, lako lomljivom, isuviše lako lomljivom, posutom suzama koje sam istrošio kao kada vojnik na frontu iscrpi municiju. Protiv koga sam se borio? Protiv tebe? Sebe?
Nazdravimo našim životima, zdravi smo. Imaš više para nego ja, i sreće, jer imaš mamu, ali dobro. 
Obojica smo roboti. To ne menja stvari iz fundamenta. Samo površno. I dalje neću da me sažaljevaš, robote.
Otišao sam još malo da pišem. 
Hvala ti na pažnji, ali mi nije bila potrebna...  

Moderniji Prometej

  Grom je razbistrio nebo u plavoj ejakulaciji. Mirko Todorović ga nije ni pogledao. Mirno je držao debelu baterijsku lampu u desnoj šaci i njome bistrio mrak. Žućkaste trake sijalice osvetljavale su šljunak, sve mokriju zemlju, grmlje i, najzad, kuću u poljani.

  Kiša je zapljuštala. Mirko Todorović je podigao kragnu mantila, time nimalo ne pomogavši sebi. Kapi su ga, ubrzo, celog progutale. Činilo se kao da se lampa sama kreće u burnoj noći.

  Brzo je stigao do kuće. Bila je to neuredna austrougarska udžerica koja samo što nije pojela samu sebe u prasku krovnih greda, crepova i cigle.

  Mirko pokuca jednom, pa sačeka dve sekunde, pa pokuca još jednom. Neki glas je nešto pitao iza vrata, ali od juriša kapljica nije se ništa moglo čuti. Mirko je odgovorio rutinski, siguran da je pitanje uopšte i bilo postavljeno, tek kada su se vrata otvorila.

  Čovek koji ih je otvorio bio je Ivan Lazić; debeli, visoki, ćelavi, brkati, dobrostojeći biznismen u odelu na pruge. Zvali su ga Al Kapone.

  "Kasniš."                                              

  Mirko prođe pored Ala, koji zatvori vrata. Kiša je utihnula.

  "Reko', kasniš..."

  "Čuo sam te i prvi put." Mirko je skinuo mantil. Bacio ga je preko drvene stolice za kuhinjskim stolom. To je bilo sve od nameštaja u sobi, osvetljenoj jedino plavetnilom televizorčića u uglu.

  "I?"

  "Šta i? Svakih pet godina, zar ne? Sada je 2011. To je tačno pet godina. Znači, ne kasnim."

  "Dogovorili smo se u osam. Sada je pola devet."

  Mirko šmrknu, pa pogleda ka rijalitiju koji je tutnjao sa televizora. Neko je nekoga tukao, neko je nekoga tucao, neko je nekom rekao...

  "Ko će da pobedi?"

  Al Kapone namignu.

  "Ne smem da ti kažem. Ne bi bilo fer." Razvuče širok osmeh.

  Mirko dozvoli sebi sličan kez.

  "Uostalom, ne gledam to. Čekam reklamu."

  I pre no što je Mirko Todorović stigao da pita kakvu to reklamu, džingl se oglasi i najavi marketnig. Al Kapone priđe napravi i pojača ton. Reklama za prašak za sudove/veš reće šta je imala, pa ustupi mesto poluminutnom predstavljanju najvećeg koncerta godine. Dobro zategnuti starac je skakao po isturenom delu stejdža, a masa je hrlila rukama ka njemu, nemoćna u svojoj jami da ga dohvati, pa makar i dodirne.

  Pevač zapeva: "Reci mi zdravo, samo to-o-o!..."

  Mirko Todorović vrhom cipele kliknu dugme na televizoru. Slika se sažme u irisu i izgubi, zauvek.

  "Ej, što nisi pustio do kraja?"

  Al Kapone je palio tompus, puštajući da zippo za trenutak osvetli zamračenu prostoriju.

  Munja i malo svetla.

  Mirko upali baterijsku lampu.

  "Znam kako se završava."

  "Je l' da?" Al Kapone ponudi Mirka cigarom.

  Mirko odmahnu glavom.

  "Da. Hepi end."

  Al Kapone se iskreno nasmeja.

  "Da pođemo?", predložio je Mirko Todorović.

  "Posle vas, doktore." Al pokaza šaketinom ka stepeništu koje se naziralo u mraku, kroz šibanje munja.

  Mirko Todorović se prvi spuštao niz stepenice, cepajući mrak u žuto iverje. Al ga je pratio – crvena tačkica u tmini.

  Mirko siđe do dna stepeništa i napipa nešto na zidu. Soba se rascveta uz pomoć gole sijalice sa plafona. Al Kapone je pogledao ka vrhu stepenica. Munja. Mrak. Seo je na poslednji stepenik i nastavio da puši, posmatrajući Mirka Todorovića kroz modru izmaglicu.

  Mirko je stajao gde se i zatekao – u dnu stepeništa – piljeći u metalni sarkofag na sredini sobe. To je bilo jedino u podrumu kućice. To i paučina.

  "Ne plaćam te na sat, ali bi mogao da požuriš." Al je tapkao skupom cipelom, sav nervozan.

  Mirko oćuta, pa ugasi baterijsku lampu. Čučnu pored kutijetine i odloži lampu. Sa obe ruke otvorio je poklopac i podigao ga. Sklop federa držao je  pokrov mirno u vazduhu, pod uglom od skoro devedeset stepeni. U sarkofagu je ležalo nepomično telo starijeg čoveka. Izgledalo je pomalo plastično – gumeno više – iako vrlo prirodno. Mirko zavuče ruku u džep sakoa i izvadi mali kompjuter. Iz istog džepa iskobelja i kabl čiji jedan kraj ugura u kompjuter, a drugi negde duboko u nozdrvu zakovčeženog. Tanani računar se upali i Mirko Todorović zadobova po ekranu, očiju prikovanih – koncentrisanih – na ono što radi.

  Deda otvori oči. Mirko se osmehnu, pa nastavi da tipka. Mumija pomeri nekoliko mišica lica, pa se nasmeši. Oči su vrludale svuda po sobi, kao da nešto traže, ali neusklađeno, kao da je svako imalo svoju volju. Mirko još nešto iskuca i oči čoveka iz sarkofaga su se upravile na jednu tačku.

  "Je l' sve OK?"

  "Proveravam mu mišiće lica. Za sada je sve u dobrom stanju. Sada ću da vidim kako mu rade ostali mišići i motorika."

  Mirko još nešto iskuca po ekranu i robot primi komandu; uspravi se u svom grobu, okrenu glavu levo-desno, kao da pucka vrat, ali nikakvog krckanja ne bi. Uspravi se na obe noge. Stupi iz sarkofaga.

  "Živ je!" Radovao se Al Kapone, kroz dim.

  "Androidi nikada nisu stvarno živi."

  Mirko Todorović još nešto otkuca, pa izvadi kabl iz nosa robotskog.

  "Šta je bilo?"

  "Ništa, gotovo je." Mirko vrati svoj kompjuter i gajtan u džep.

  "Je l' skroz šljaka?"

  "Potpuno je operativan, ako na to misliš."

  "Mudrijaš, a?" Al ustanu i baci cigaru. Zgazi je lakovanom cipelom i priđe androidu. "Biće ovo pravi spektakl."

  "Kao i svaki put."

  "Zvučiš kao da te ne plaćam debelo za ovo što radiš."

  "Zvučim kao da me nije briga, dokle god me platiš."

  Al mu namignu.

  "Idemo, a?"

  Android se nasmeši, smeškom prepoznatljivim čitavim nacijama. Al se nasmeši, manje prepoznatljivo. Krenu uz stepenice. Mirko Todorović je čekao robota, ali ovaj se još više nasmeši i pokaza rukom Mirku da pođe prvi. Mirko Todorović pljunu, pokupi lampu i krenu.

  Al je upravo vraćao telefon u džep, kada se Mirko ukaza na vrhu stepenica.

  "Rekao sam im da doteraju kola do ulaza."

  "Kome?" Mirko je oblačio mantil.

  Munje, kiša – spolja potop.

  "Moji ljudi su u kolima, krili su se napolju. Ne volim da privlačim pažnju."

  Mirko klimnu glavom.

  "Idemo, ne?" Silueta probuđenog se ukazala na stepeništu.

  Al se nasmejao, čim je čuo da robot govori.

  "Baš sam se pitao da nije omutaveo."

  "Možeš i njemu da se obratiš, sve radi što i mi."

  "Tako je...", nastavio je android, ali ga Al prekinu.

  "Bolje je, ipak, da ćutiš sve vreme, a?"

  Android zaćuta. Kroz bleske i kišu, začu se motor automobila.

  "Požurimo. Sutra samo što nije, a sutra je ludnica."

  Al Kapone je zadovoljno dimio u bekstejdžu. Pored njega je stajao Mirko i pratio nekakva očitavanja na kompjuteru. Android je bio na stejdžu; sav veseo, nimalo zadihan, a mnogo raspevan i skakutav.

  "Ajmo ruke gore!" Android je zapovedao masi. Svetina nije imala izbora. "Takve vas volim! Ajmo sad zajedno. Čija je onooooooo..." Android pusti ljude da završe njegovu misao. Ni sada nisu imali izbora: "Zveeeeezda!!!" Android onda opet prihvati: "Ljepša nego Danica!!!”

  "Svake godine kao da je sve bolji." Al munu Mirka u rame.

  "Nije on bolji. Nije on ništa. Samo je bolji softver u njemu."

  "Sve jedno." Nastavio je više da gricka nego da puši tompus.

  I android je nastavio po svome. Pevao je i pevao, i skakao i skakao, i smejao se i smejao, i pozdravljao publiku, i ljubio ih, i želeo im sve najbolje, i odlazio sa scene da bi se, posle skandiranja njegovog imena, vratio. Međutim, zabavi je morao da dođe kraj, te je android potpuno napustio scenu. Razgovarao je sa novinarima u bekstejdžu, puštajući da masa u sali uzalud urla njegovo ime: "ZDRAVKO! ZDRAVKO! ZDRAVKO!..."

  Ovog puta bez kiše, ali isto toliko mračno polje oko stare austrougarske kuće i ona u njemu. Crni hammer se zaustavio tik uz kućerak. Iz njega, prvi izađe android Zdravko, a onda Ivan Lazić Al Kapone i Mirko Todorović. Vozilo je ostalo ispred kuće, dok se trojka izgubila u njenoj unutrašnjosti.

  Mirko je krotio mrak baterijskom lampom, spuštajući se u podrum. Al je ostao na stolici u sobici, a Zdravko je pratio Mirka.

  "Nećeš sa nama?"

  "Nisam tip za opraštanja." Al zapali cigaru.

  Mirko frknu, pa nastavi u podrum.

  Zdravko je, bez pitanja, ušao u sarkofag i legao. Mirko se nadneo nad njega, te izvadio kompjuter i kabl.

  Mirko je naglo osetio veliku potrebu da se izvini Zdravku – tako je bilo svaki put.  Zdravko se nasmeši prepoznatljivo, pa mignu; kao da je znao šta je Mirku na pameti.

  Mirko je gurnuo jedan deo žice Zdravku u nos, dok je drugi priključio u svoj kompjuter. Zdravko se sve vreme smeškao. Mirko je zadobovao po mašinici i proces gašenja ubrzo otpoče. Ipak, nešto se pokarambasi i Mirku se na ekranu pojavi veliki trougao sa uskličnikom ispod kojeg piše: "ERROR" Mirko se namršti, pa otkuca nešto. Ali, greška nije htela da se izgubi sa ekrana. Onda se i sam ekran ugasi.

  Mirko pogleda u Zdravka.

  "Šta se dešava?", okrnji se Mirku s usana.

  Zdravko namignu još jednom – sve kroz smešak – pa zgrabi Mirka za gušu i slomi mu vrat.

  "Nisam znao da je ovo tako lako." Obrati se android samom sebi.

  Izađe iz kovčega, pa preskoči telo svog oca-kreatora. Strese se u ramenima. Nabaci još bolji kez. Krenu uz stepenice – ka Al Kaponeu i ostalima.

by ILKE