...i prošlo je dosta dana. 3 meseca. I više. Od čega je prošlo? Predosećaš da hoću da kažem da je prošlo dosta dana otkako se nešto dogodilo. Možda si u pravu. Od čega je prošlo? Nebitno. Ja znam da je toliko prošlo. A oči, te braon oči, svetlucave, gledaju me. Netremice. Dok hodam, krišom me prate te zenice, iz nekog budžaka, posmatraju me. Dok ležim, vidim ih na lamperiji, uvučene među krajičke tih tridesetoletnih dasaka. Posmatraju me. Te oči su tu. I dok jedem, i dok spavam, i kada pišem. I sada su tu, krajičkom oka mogu da ih primetim, ali pokušavam da ne obraćam pažnju na njih. Ali kako? Kako se ne obazirati na činjenicu da si pod prismotrom tako lepih očiju. One su tvoj auditorijum, one su vodilja, sreća. Radost. I znaš da su plakale, i znaš da su blještale od sreće, i znaš da su činile dobro, i tome se radovale; i bile su iskrene, lepe, prozračne i nametljive, pa ipak skromne.
...i taj glas, često dubok i ne prijateljski, pa opet fin i drag, glas što izranja iz mora plača, glas što plovi rekama sreće, ispunjenosti. Glas što bocka, dok poklopac lonca skakuće, dok para trijumfalno izlazi ispod pegle, glas bocka i ne da ti mira, pa opet ti nedostaje čim prođe dan. Glas ujutru grub, popodne iritirajući, uveče neobično mio. Obuci se, pazi da ne ozebeš, kako sečeš taj hleb, postavi sto, bitango, mališa, mali, kuda ćeš kad vidiš da će kiša...Čuvaj se, sine.
Ne mogu više.
Ponoć je... i spava mi se.
Oči su mi mokre, umorne.
K.M.
...i taj glas, često dubok i ne prijateljski, pa opet fin i drag, glas što izranja iz mora plača, glas što plovi rekama sreće, ispunjenosti. Glas što bocka, dok poklopac lonca skakuće, dok para trijumfalno izlazi ispod pegle, glas bocka i ne da ti mira, pa opet ti nedostaje čim prođe dan. Glas ujutru grub, popodne iritirajući, uveče neobično mio. Obuci se, pazi da ne ozebeš, kako sečeš taj hleb, postavi sto, bitango, mališa, mali, kuda ćeš kad vidiš da će kiša...Čuvaj se, sine.
Ne mogu više.
Ponoć je... i spava mi se.
Oči su mi mokre, umorne.
K.M.
No comments:
Post a Comment