Pesma od koje dlake na jajima stoje mirno

oleo bih da imam fotelju u koju mogu da se zavalim
i pijem cele noći
ali tu je stari, plavi kauč
i noćni stolčić i čaša piva u ruci
minuti puni samoće
razapeti kao sin božiji na svakom od ova četiri zida
i crno-beli snimak koncerta u sali ’’Čajkovski’’
Moskva
1965. godine u izvođenju Leonida Kharitova
omalenog Rusa koji sa metar udaljenosti od mikrofona
ruši svodove hale
brutalni bas bariton čija dugmad sa uniforme
hipnotišu plavuše iz prvog reda
dok partijski drugovi ponovo slušaju fanfare rata i tapšu
a on ih ne jebe ni pet posto
ni njih
ni to što ga prekidaju
dok peva pesmu ribara sa Volge
pesmu od koje dlake na jajima stoje mirno.

Spuštam prazne konzerve u najlonsku kesu.
Takvi ljudi se više ne rađaju
ne verujem da ćemo ih više ikada videti.

Gledam preko oteklog stomaka
u svoje tanke, dlakave noge
i razmišljam kako nas je i previše
ovakvih nabreklih od piva
indiferentnih i zaboravljenih
nije mi još uvek jasno
kako su ljudi tog kova prosto nestali sa lica zemlje
na koji način su takve veličine napravile okot
ničega vredan.

Verujem da si tamo gore
Kharitonov
među zastarelim avionima i herojima
a mi smo ovde
dok tvoj lik sve više bledi
i znam da drugačije ne može
ili ne bi trebalo da bude.

http://www.youtube.com/watch?v=0tw3g88JtWA