wisdom

Darjan, Pančevo

Lep dan

O, Bože, kako lep dan...
Sunce je pregrejalo ulice, čuju se ptice kako crvkuću dok lete,
i sve to podseća na nekakvu nerazumnu, ali za uho prijatnu simfoniju.
Ogromno polje sa crnim tačkicama, kao da je biberom posuto, za ptice je isto kao i uvek. Jedino sada se njime kreće kolona. 
Groblje.
Neko je kazao da, kada je sunčano, čak je i na groblju veselo.
Ljudi ćute. Odeveni su u crno od pete do glave. Sunce ih je spržilo, osećaju se kao gomila mesa na roštilju. Proklinju dan kada sam umro, inače bi me na miru oplakivali u hladu moje i očeve kuće.
Povorka sa kovčegom na čelu kreće se polako kroz groblje. 
Njen cilj je, nekoliko sati pre, iskopana raka. Duboka. 
Čuju se jecaji.
Pa gromki plač.
Šta vam je, ljudi?
Zbog čega plačete?
Radujte se ovom lepom danu.
Maštajte o moru koje vam se smeši kroz nekoliko nedelja.
Sanjajte o začetim sinovima, unucima, krštenjima. 
Plivajte.
Ugađajte svome telu limunadom ili pivom. 
Ne obazirite se sad na mene.
Otišao sam, pa šta?
Vratiću se. Narednog leta ćemo putovati na Zakintos, kao što je prošle godine bilo. Sećate se, ortaci? Po čitav dan plaža, bikiniji, pivo pod suncobranom. Tablić. 
Dogodine slavimo Veselinovu svadbu, u julu, čini mi se, i biće još toplije nego što je sad. 
Igraćemo fudbal i bušiti po jednu loptu nedeljno, potom se svađati čiji je je red da kupi novu.
Vratiću se.
A sada prestanite da se ponašate nezrelo, i recite mom ocu da prestane da plače. Pogledajte mu lice, naborano, prebledelo od suza. Oči mu se cakle, a u srcu mu je još gore. 
Ne volim to. Ne volim da drugi plaču zbog mene, pogotovo kad im ništa loše ne učinim. 
Lažnu rodbinu koja se sjatila ovde da bi pružila rame za plakanje ocu i mom bratu, snajki, i vama ortaci, pošaljite njihovim kućama uz kuglicu žita i čašicu rakije, i neka se više ne pojavljuju. Nije ih bilo ni pre, kada nam je bilo i grđe. 
Hoću, aman, da vidim osmeh, idite na Tamiš, jurcajte po pesku i šutirajte loptu, i svaku partiju fudbalice, zalijte pivom, hladnim da se ukenjaš. 
I tako sve dok se ne sretnemo.
Lep je dan.
Valja ga iskoristiti. 
Pomno ću vas pratiti.
Najebali ste, ako se oglušite o moje reči.
Povorka se raspršila, pop je pročitao molitvu i stavio pare u džep. 
I, razlaz.

K.M.

Mesojed

  Pilji u beživotno telo majke. Svoje majke. Nije stara, to zna jer zna kada se rodila. I da nije znao, tog dana bi saznao, jer je majka u posmrtnom bunilu tražila da joj čita ličnu kartu. Barem dvadeset puta čitao je njeno ime i prezime, datum rođenja, broj lične karte… Čitajući, nije ni primetio kada je izdahnula.

  Legitimacija mu se natapa znojem između dlanova koje čvrsto steže. Steže ih ne bi li barem tako iskamčio malo suza. Ali ništa ne teče niz bradate obraze. Čak se ništa ni ne skuplja po uglovima očiju. Oseća veliku žalost. Jer ne može da plače.

  Ustaje od majčine postelje i prilazi prozoru, preko kojeg su navučene roletne. Tamne prevlake deluju mu slično kao noć koja se načinje sa druge strane prozora, i koju zamišlja. Stoga ne diže ni jedan od skrivača. Nasloni se na prozor, umoren dugim bdenjem nad majkom. Staklo pod njim zakrcka, ali ne pukne. No, miris prašine sa roletne tera ga da se odmakne.

  Ne zna gde bi sa svojim telom. Gleda u mrtvo meso i shvati da bi jako želeo da legne i zaspi. Ne može da zaspi. Gleda majci u stomak, ali spavaćica se nimalo ne pomera. Spušta ruku na trup i brzo je pomeri kada shvati da je telo još uvek toplo, ali beživotno. Kako bi bio siguran da je sa njom svršeno, odlazi u kupatilo po ogledalce. Vraća se do majke i podmetne joj predmet pod nos. Pošto se musava površina nije zamaglila, odvuče se do WC-a, vrati ogledalce i vrati sebe majci.

  Zuri u to telo i ne zna šta će s njim. Shvata da mu ono predstavlja najveći teret koji je ikada osetio. Veće breme nego kada je majka bila živa i bolesna, i kada je morao o njoj da se brine: da je kupa, da joj menja pelene, da je hrani… Treba pozvati to malo rodbine iz obližnje zemlje i javiti im da je jedan njihov član porodice završio sa ovim svetom. (Rodbina je pretežno staračka. Oni koji nisu prematori da putuju na sahranu nezainteresovani su za tako što.) Misli mu se gomilaju u glavi i čini mu se da ne zna šta će sa njima – kovčeg je skup, podmititi popa je skupo, parcela je skupa ako je i nađe, spaljivanje je skupo… Majka nikome neće faliti, sem njemu. Nije čak ni u to siguran. Nesiguran i u svoju odluku, odlazi iz stana koji pažljivo zaključa dva puta.

  Vraća se brzo, sa rečima pozdrava i kesom u ruci. Ali čim zaključa vrata, shvata da je to sasvim nepotrebno. Iz predsoblja, dugo gleda u ženu na krevetu. Pomeri se, jedva. Ali posle nekoliko trzavih cimova nogu postaje odlučniji i gotovo umaršira u sobu. Na parket položi prvi predmet koji vadi iz kese – mlečnobeli najlon. Rasprostre ga po podu i zategne. Zatim izvadi bonsek – novi bonsek, nekorišćeni bonsek, bonsek čist i uredan kao veterinarski skalpel. Pusti bonsek da padne na najlon, a kesu smota u džep. Udahne duboko. Priđe majci i svuče je na patos, na najlon, kraj bonseka. Skine joj spavaćicu i pelene. Belu odeću svoje majke odloži na krevet. Zatim zgrabi bonsek i zadela.

  Očisti sebe i sobu, a delove tela uredno poslaže među kesice graška u zamrzivaču. Sedne za kuhinjski sto i otvori plavu sveščicu u kojoj je njegova majka, ružnim rukopisom, upisivala recepte. Okreće požutele strane koje mirišu na cimet, sve dok ne stigne do reči koje traži – “ČUDESA OD MESA”.

by Ilke

ordinary day

,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,

Blaži oblik

Podižem pogled. Grudi joj odskaču, sinhrono, svaka na svoju stranu. Blizu je. Znam.
Ćutim o tome. Odbrojavam. Čitao sam dosta na tu temu.

Skida se sa mene, zaključava vrata kupatila i zvuci trupkanja malih stopala prestaju. Minutima me već kopka šta radi. Stojim u predsoblju, punih muda, gledam u polu svučen kurton. Osećam kako se suši i pušta miris gume. Osećam kako me noge ne služe. Butine su mi zategnute do pucanja. I dalje sam u erekciji. Besan sam. Uvek sam besan kada ne svršim.

Punim čašu i gledam u zamagljeno ogledalo. Vidim čoveka nadrkanog kurca kako ispija vodu. Ne osećam se dobro. Nisam toliko obdaren da bi mi se sva krv sjurila u glavu ali ozbiljno razmišljam da se onesvestim. Onemoćao sam. Srce mi kuca prebrzo. Čujem kako njena zla vagina pušta moj miris niz novobeogradske cevi. Šum se pretvara u izrazito nesnosan i jak zvuk. Ne umem da ga umirim. Vrti mi se. Fljusnuo sam ono malo vode po sebi kako bih se doveo u red. Natapkavam iz ušiju i trljam grudi dok napolju Hijene slave pobedu nad Javorom. Njihove primitivne pesme me izludjuju. Razmišljam da otvorim fioku, uzmem tastov cz 99 i pobijem par ljudi pre poslednjeg objavljenog datuma smaka sveta.

Uspevam da ubedim sebe da sve što treba uraditi je pokriti se ćebetom i uključiti televizor.
- Budi jednostavan idiote. Ne komplikuj. Šaltaj kanale. Pričaj sa cigaretama. Pokušaj da popraviš roletnu.

32 podjednako loša kanala. Najava meča Kličko – Mormek. Mogući pedeseti nokaut šampiona. 12 minuta do početka borbe. Još 720 sekundi navijačkih pesama, samoubeđivanja, trupliranja glasova, čekanja da šećer i voda odrade posao, da butine popuste a ona legne kraj mene i završi započeto. Čujem kako započinje tuširanje. Ako sve ide normalnim tokom, izaći će kroz pola sata, zapaliće cigaretu posle koje bi trebalo da me napadne. Očekujem ili da umrem ili da svršim pa umrem. 10 minuta do početka borbe. Treba ostati miran i spremiti se za napad. Pojačavam tv na maksimum i halapljivo otpijam vodu. Ruke mi drhte, jedva podižem čašu i krljkam, voda mi kreće na nos.
Zaboravio sam kako se guta. Ne osećam mišiće grla. Pokušavam da povratim kroz pocepanu roletnu. Usmeravam pogled na fioku iznad pištolja. Moram da pronađem nešto za smirenje.

4 minuta do spektakla u Dizeldorfu. U teškoj sam paranoji.
Nalazim kapi valerijane i leksilijum. Nisam siguran da li treba da ga progutam. Sve što vidim je crveni trougao u uglu. Bensedini, lorazepam i bromzepam imaju taj trougao. Pre par sati sam popio čašu vina i 2-3 čašice rakije pa oklevam da uzmem dve od 3mg. Sipam 30 kapi valerijane u vodu i pijem. Ne podižem glavu. Otvaram širom oba prozora, stišavam tv, vagam da li da legnem ili da šetam po sobi. Kada bih bio gluv. Makar na sekund … komentator sa oduševljenjem prenosi atmosferu otvaranja. 50.000 uspaljenih duša.

Trnem . Nozdrve su se osušile, listovi i bicepsi nabrekli, krvotok nalik autoputu, krcat i glasan. Toplo je.

Previše je toplo. Dva nevidljiva čekića čvokaju mi potiljak. Nevidljivi čovek na stolici želi da se približim prozoru i ubedim sebe da skok sa četvrtog sprata nije rešenje. Govori mi da je poziv hitnoj pomoći proćerdan impuls. Verujem mu. Nevidljiva žena ga poziva, on mi se veoma snuždenim glasom izvinjava i odlazi. Gađam papučom mesto na kojem sam ga prvi put ugledao.

Mormek kreće silovito ali Ukrajinac smiruje nalet prednjim levim. Francuz nije došao da izgubi, to se odmah vidi. Počeo sam da imitiram eskivažu i da gađam rukom zamišljen, nebranjen bubreg. Desni kratki kroše. Bravo,momče! Definitivno imaš problem.
Otvorio si se previše u stranu, otkrio si bradu i spustio levu ruku -reče mi matori Lorens. Kakvo ime za Alžirskog emigranta…

Naglo grlim protivnika i podižem teme ka njegovoj bradi kako bih sprečio kontru i nekako se sabrao. Stežem ga svom snagom. Loše sam isplanirao tu seriju od tri vezana.
Lorens, zar tvoj otac nije Englez a majka Alžirka? Odakle ti to glupo ime?
Inače sam Francuz – odgurni se i plasiraj levicu u grudi. Skoči u stranu i napadni mu rebra ponovo.

Mormek je u svom ćošku bez vidljivih povreda lica ali umoran. Moja runda je počela 40 sekundi kasnije. Dobro sam pripremljen ali dišem kratko. Udarac iza uveta me vraća u fikciju. Noge mi gore. Pod je klizav. Ne mogu da izađem iz klinča.

- Smiri se i diši. Načeo te je veoma brzo. Skoncentriši se.
- Ne brini, Lorens. Umem da istrpim batine.

Krenuo sam jako na njega. Mrzim ga. To nije dobro. Spustio sam se za nekih 20 cm i nagnuo ka njemu. Bombardovaću mu telo i iz skoka ga nabosti u čelo. Počinjem.

Ovaj put je odlično pokriven. Uzvraća mi gotovo momentalno ali me njegovi udarci ne pogađaju. Brži sam. Izvijam se i iz leđa vučem desnom. Ne razumem zašto sam na podu. Leva strana mi je u grču i borim se za vazduh. Skot me je udario u srce. Vidim da se buni jer je verovatno diskvalifikovan ali to mi sada nije preokupacija. Borim se sa sobom na do sada neviđen način.

Čujem da je Kličko deklasirao Mormeka. Lorens pokušava da me okrene na stranu i izvadi gumu iz usta.
- Treba mi ta guma, matori. Ovo čudo udara i ne misli da stane dok mi ne probuši vilicu. Samo ne znam zašto me srce toliko boli. Osećam kako se cepam iznutra.
- Umukni,mali. Uzmi telefon i nazovi hitnu pre nego što te mala nađe onesvešćenog.
- Imaš pravo, matori.

... Glas te sredovečne žene nije išao uz petak i brza, podivljala svetla na raskrsnici kraj devete gimnazije. U njenom glasu nisam mogao da osetim bog zna šta. Dobro veče-rekla je i zastala. Recite?
- Ja se izvinjavam što zovem ovako kasno (slušam sebe i ne verujem), nije mi baš najbolje.
- U čemu je vaš problem? Koliko vam je godina?

Došlo mi je da joj ispričam ceo život.

Nakon opisa simptoma zaključila je da je reč o blažem napadu panike i da će jedan leksilijum od 3mg rešiti stvar. Do tada da se trudim da razmišljam o nečem lepom.

Prekinuo sam vezu i pokrio se ćebetom. Nisam uspeo da nađem nijednu lepu stvar.

Truli,

I.PelinBla

odbrana boksera/odgovor za džonZija

U pravu si, nije mi bolje.

Ali neću da se žalim. To me vodi u propast. Ako me razumeš...

Hm, nekako ova stvar sa boksom, deluje mi kao potpuna nepoznanica.

Čuo sam samo za nekoliko njih, i verovatno ćeš povezati kako gotivim braću Kličko,

i to više Vitalija, iz nepoznatih razloga.

Ali dobro, kada sam pročitao tvoje pismo, imam osećaj kako se,

takoreći, spontano iniciram u celu tu priču.

Pesnice pršte na sve strane, malo se dopinguje, malo i namešta. Uostalom, kao 

što je i u životu. Vidim, svi se dopingujemo na ovaj ili onaj način, i to uglavnom činimo kako bismo došli do nekog cilja. Kao što i ja lažem ljude da ne pišem, kako me ne bi posmatrali kao ludaka. A ja mislim da 

pisci nisu ludaci. Isti je slučaj s boksom: boksere ljudi smatraju agresivcima, krvoločnicima i 

nasilnicima, ali iza tog monstruoznog i izdeformisanog lica, živi sasvim obično biće, kao ti i ja (možda ipak ni mi nismo sasvim obični). 

I tako ja pričam o boksu, a ne razumem se. Napred Kličko!

Jutros radio zgibove posle sto godina, i već me stiže upala. 

Poslednjih mesec dana isključivo se baziran na kardio, fizički ali i mentalno se pripremam kako bih zaradio gajbu piva - naime, ortak tvrdi da ne mogu da trčim 2 sata bez prestanka, a ja tvrdim da mogu. Sinoć sam trčao 45min. bez prekida, i nisam se uopšte umorio, štaviše, bio je to samo lagani trening. Dakle, sve su indicije da ću uspeti. Radujem se gajbi hladnog Jelena, koju ću, naravno, podeliti i sa ortakom, ali ostalim ljudima iz ekipe. Zaboga nisam, da izviniš, govno, pa da se nakon 

dobra 2 sata trčanja, odvojim u stranu, zalegnem pod kesten, i pijem sam, kao pustinjak. 

To je ono što mi se dešava u početnim koracima ovog proleća.

Mislim, ima tu još svašta, ali ja ne volim dugačka pisma, koja bi onome koji ga čita bila naporna i dosadna.

Zamisli kada bi svako napisao doslovce sve što mu se dešava. Bio to bi to roman. 

Ovako je lakše a i svrsishodnije, zar ne?

Piši,

Kapetan Mekšefri

pismo za Kapetana

Pazi kada sam ovo pisao nekoj ribi koja se loži na boks – samo da je impresioniram... Daj napiši u pismu neke anegdote iz bokserskog života tvog ćaleta... Ne za nju, zabole me, nego da se ne zaboravi.
Dakle :
Flojd Medvejder mladji VS Riki Haton 
Meni Pakjao VS Riki Haton
Ridik Bouv VS Endrju Golota, oba meca
Majk Tajson VS Endrju Golota
(Mnogo čudan tip je bio taj Golota. Protuv Bouva imao je pobedu a onda potpuno neartikulisano počeo da udara Ridika ispod pojasa. I tako nekoliko puta. A sjajan bokser. Ocigledno mu nešto sa živcima nije bilo u redu. Meč sa Tajsonom je napustio, iz ko zna kog razloga. Ona njegova odvratna ekipa u uglu ga je terala da nastavi meč, cak su mu gurali zaštitnu gumu u usta. Ali Endrju se nije dao. Sve ih je odjebao i napustio ring. Američka degen publika gadjala ga je celim menijem Mekdonaldsa i Burgerkinga, ali, ko njih jebe. Čudan tip. I do pre par dana bih živeo u zabludi da je taj meč dobio Tajson zbog diskvalifikacije protivnika, kad pronadjoh na svemogućem internetu da je meč proglašen nevažećim jer je nakon meča na doping kontroli ustanovljeno da je Tajson pre meča konzumirao Marihuanu. Jedan je Tajson Majk.)
Majk Tajson VS Kevin MekBrajd
(Poslednji Tajsonov meč. Prekinut jer je Tajson bio iscrpljen. Jednostavno nije ustao nakon odbrojavanja, čak mu je sudija pomogao da ustane. Bila je prilicno fer borba i za nas koji smo uvek navijali za Majka i uvek verovali i po 1000 puta brojali tih 13 sekundi koje su mu pokrali 11. februara 1990.-te kada je nokautirao Baster Daglasa ili silovao onog Miss Olosa, ta poslednja borba bila je prilično dirljiva.)
Meni Pakjao VS Erik Morales 
Meni Pakjao VS Huan Manuel Markez, oba meca
(Prilično bizaran prvi meč. Izuzetno interesantna borba i svi čekasmo da čujemo sudije. Prvi 115-110, Markez.
Drugi 110-115, Pakjao
Treci 113-113. Nereseno. 
Pa ovo je kao u najboljim danima Don Kinga, koji doduše još uvek traju. A prva runda bila je neponovljiva – tri puta je Markez bio u nokdaunu. Ali po pravilima te Ju Es Ej države, mogao je da bude i 33 puta u nokdaunu, do nokauta bi boksovao. Neko je tu na kladionici uzeo velike pare, ali ta me se priča ne tiče.)
Ridik Bouv VS Ivander Holifild, sva tri meca.
Lenoks Luis VS Hasim Rahman, oba meca.
Vitali Kličko VS Lenoks Luis.
(Braca Kličko su potpuni fenomeni. Dovode Don Kinga do ludila jer ne može da namesta mečeve, a nema adekvatnog protivnika – cast Holifildu – koji bi im se suprostavio. Jedan od braće Kličko, nakon određenog i dobijenog meča u Americi, saslušao je komentar Tajsona za neku njihovu televiziju da je teška kategorija izgubila draž jer braća Kličko „ubijaju“ borbu, da nema eksplozivnosti i da je dosadno. Usledio mu je indirektni odgovor da „nije došao na meč u Ameriku da bi zabavljao njihovu publiku željnu krvi, već da pobedi, a uostalom želi da mu glava nečemu služi i nakon boksa“. Sjajni likovi. Skidam kapu. Meč protiv Lenoksa bio je fenomenalan. Vitali ga je imao u prve tri runde, ali do šeste se nakupilo teških Lenoksovih udaraca. Doktor je prekinuo meč, pobeda Luisa. Opet sam vredno kopao po internetu, i nadjoh da je u trenutku prekida meča bodovno stanje kod sve trojice sudija bilo 58-56 za Klička. Jebeš poraz, svaka čast za srce.)
Na jesen čekamo tri meca:
- Meni Pakjao VS Flojd Mejdvejder Mladji
- Vladimir Kličko VS Semjuel Piter
- Vitali Kličko VS Shenon Brigs 
Braća Kličko javno su isprozivali Dejvida Heja, odurnog britanskog boksera koji je pobedio Valujeva i sada čuva titulu. 
Ivander Holifild VS Nikolaj Valuev 
Opet je zasjao Don King. Holifild je bio bolji tokom celog meča ali, naravno, pobedio je Valujev. Potpuno identično kao što je uništio (opet kukam) Majk Tajsona protiv Baster Daglasa i opet nadjoh na svemogućem internetu da je u trenutku nok auta bodovanje sudija bilo 82-88 Daglasa, 87-86 Tajson, i 86-86. Ipak, čak ni Don King nije uspeo da namesti pobedu svog pulena protiv Dejvid Heja. Čak prvi put u životu videh Valujeva u nokdaunu i to na nogama. 
Meč o kojem će se sigurno snimiti film poput „Kraljevi ringa“ je Meni Pakjao VS Flojd Mejveder Mladji. Najbolji bokseri danasnjice. Meč se već nekoliko puta odlagao zbog doping kontrole. Mejveder insistira da oba borca krv na analizu daju 30 dana pre meča. Što Meni odbija jer je sujeveran i misli da će mu to oduzeti snagu, ali spreman je da se podvrgne kontroli odmah nakon meča. Ma kako isti bio okončan. Za meč dele 50 miliona dolara. I već smo mislili da do tog meča nikada neće doći, kada je trener Fredi Rouch (trenutno najbolji trener na svetu) rekao da ce Meni dati krv maksimum 7 dana pred meč. Mejveder se složio da bude 14 dana pred meč. E onda je Meni rekao da neće 14 dana vec 24 dana pred meč. Verovatno odugovlače da namaknu još malo kinte. Samo se pitam gde je granica. 
A onda se nama fanovima preko interneta obratio i proslavljeni bokser Oskar De La Hoja da nam saopšti da u junu pregovori počinju. Opet. Reče Oskar da je Meni pristao i na davanje krvi i urina pre meča a zarada po bokseru povećala se na minimum 40 miliona dolara. Ali opet je sujeta proradila i Mejveder nije potpisao ugovor. Naravno da se uzajamno optužuju što do meča nije došlo. Mislim da meč vredi 100 miliona, nek oni podele pare, pa neka bolji pobedi. I onako će biti revanš. 
Jedino što mi je u boksu oduvek smetalo su lešinari u drečavim odelima koji se nalaze oko boksera. 

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

A vidim da ni ti nisi bolje...

Džoni

Pismo za Džonija

Znam, moram da pišem.
Savršeno sam svestan toga, Džoni.
Ali, šta ću kad ponekad ne ide.
Možda nemam volje da se latim olovke.
Možda mi papir beži.
A možda sam se zaljubio.
Ni takva mogućnost nije isključena.
Ali, možda ipak samo ćutim bez velikog razloga,
sunčan je dan i čitam Bernardijevu sobu. Dobar roman.
Ta neobuzdana ćutnja leži u ponoru mog bića
kao usnula avet, a na tebi je da otkriješ da li spava
kako bi se kasnije probudila i odlučno krenula u akciju,
kada tamani misli čitalaca i ne da im mira - kao što čitavog jutra
komšijska džukela neujednačeno laje, i izluđuje me - ili avet spava jer
je pobeđena, savladana. Ko ju je savladao? Ponizio?
Niko, odgovor je jasan. Niko, osim nje same. Iako oseća
istinsku želju da napadne, pretvarajući se u ruku koja drži
olovku sa oštrim vrhom i ostavlja trag na papiru, ona je svesna
da duboko u njoj živi jalovost, nekakva nemogućnost da ostavi
značajniji trag u očima svoje žrtve.
U njoj obitava ona poniznost,
savladanost, zbog koje je možda zaspala.

Ništa gore nego kad svesno priznaješ poraz koji si samom sebi naneo.
Ali, ne očajavaj.
Avet je živa.
Danas će se sresti sa osobom koja ne spada u njene žrtve.
Neće je prepasti i povesti u svoje sumorne odaje.
Ne.
Samo će je zagrliti.

Nadam se da si dobro, Džoni.
Gledaš li boks?

Ovde je stiglo proleće

iskreno,
Captain McSheffrey

s vremena na vreme

S vremena na vreme
izmaltretiram astrologe
svojim datumom i tačnim vremenom rođenja
Te bube me obično hvataju
kada život sedi na mom plavom kauču
i tera me da pravim sendviče i škrabam reči
bez ikakvog smisla
Kada pomislim da je kraj
jer me mrzi da sečem nokte na nogama
ili da se javim na telefon 
ili da podignem roletne da to žuto sranje
probije žute oblake i crni vazduh i uđe 
u sobe i hodnike.
Tada ih nalazim i postavljam po jedno pitanje
Uvek je lepo slušati im glasove
svaki je pun strasti
neke fraze se ponavljaju kod svih
ali bože moj
bitno je dati im malo pažnje i ljudskosti
ionako ih je previše
siguran sam da kradu jezik jedni od drugih
sa manje ili više uspeha
većina su potpuni idioti
sa perlicama od lažnog mesečevog kamena
ili žada
dok je onih preostalih par procenata
duboko u tome
sa svim tim programima i knjigama
Na licima im se ocrtava potreba 
da im se pruži ljubavi
ili čaša vode il ugodan, miran razgovor
Njihove oči su raširene dok tvoje moraju da upijaju
prošlost sadašnjost i budućnost
bez treptaja
bez naglih pokreta rukama
bez bilo čega
što bi se moglo shvatiti
kao pokušaj podjebavanja ljudi kojima je nebo
i plata i švaler i vikend u Vegasu
Poslednjeg kome sam rekao
da sam rođen u 12:05
u nedelju 1983
dok je kiša padala nad gradskom bolnicom
odgovorio mi je ovako:
Upamti-
imaćeš ćerke
nekoliko brakova
i konačno ćeš videti okean.
Stavio sam previše kečapa na sendvič
uznemiren slikama dve klinke i tog ogromnog 
plavog čudovišta.
Isflekao sam svoju omiljenu majicu
dok su galebovi očekivali da napišem kraj
i odem u grad na pivo.

I.Pelin

šetnja

Bila sam juče u šetnji...
Poljubite Džonija.
Rachel.

Nabujala mutna reka

Kafa je i dalje 40 dinara što podjednako raduje novčanik i želudac. Mineralna voda – 20 dinara. Za te pare možeš satima da posmatraš patke u niskom letu, golo granje, vrhove štica i pokoji čamac. Čekamo majske vode zauzeti u stolicama. Taj dugo očekivani potop koji će ubiti šetalište, odneti sva pseća govna u pravcu onih kojima su potrebnija, izljubiti bandere vlažnim,zarđalim prolećnim poljupcem. Sve to činimo sa balkona. Otvoren voajerizam nekolicine ribara u penziji i dvojice unuka njihovih poznanika.
Moramo da opravimo prilaz klubu. Zoki ima nove fosne- reče čovek za trećim stolom od nas.
Čuješ, Beli ... uzeo sam 10 kila somovine od Mileta. Sutra ćemo da iznesemo tanjiraču, da znaš-kaže omali sedokosi, ukosa s desne.
... Ukosa s desne... divna, doslovno tradicionalna rečenica fudbalskih komentatora sa nacionalne televizije ... 
Slušaj, ( i svi ćutimo i slušamo), možeš da mi mašeš tom cigaretom koliko god hoćeš. Ja sam karakter. Nisam zapalio .. koji je danas? Dvanaesti? .. ravno godinu i četrdeset dana. Nemam više taj problem. Prvo sam hteo da vas sve pobijem jer mi mlatarate tim cigaretama i mučite me, ali sad sam miran.
(Garantovano ih sanja)
Konobarica je ošacovala stolove i kada se uverila da nikom ništa ne treba i da su sve pepeljare tek do pola pune, sede do nepušača.
Četrdeset minuta ne bih mogla bez cigarete a ne godinu i četrdeset dana.
Sa tobom ne vredi da pričam. TI si žensko. Žene nemaju karakter.
O,imam ja karakter!
O kakvom crnom karakteru mi pričamo? Kad si bila mlađa davala si svakom ko te je dva dana molio, ne ti, sve žene tako. Prvi dan- ništa,. Drugi dan – već je priča drugačija. ... Jao kako si samo zgodna, vidi to dupence, jel imaš dečka ... Odvedemo vas u bioskop i na korzo i gotove! Tako je i onaj tvoj Steva. Isto tako.
Jeste, dala sam mu ali me je posle oženio. A i dala sam mu jer sam tako htela.
Oženio – ne oženio . Dala si jer te je mangup obrlatio. Zato ti i kažem da žene nemaju karakter.
Ovaj fenomenalan zaključak je poklopila kiša. Šćućurili smo se pod nastrešnicu i posmatrali Tamiš.
Nisam uspeo da zamislim Stevu. Razmišljam o toj tanjirači koju su spomenuli za sutra. Tako je najlakše ne primetiti muvu koja se davi u šolji crne kafe dok desetak ljudi konačno ćuti i uživa u nazovi pljusku.

I.Pelin

MAŠINA by ILKE

            Da bi ušao u mašinu, biće potrebno da umreš. Nije bitno od čega i gde; bitno će biti da ti se telo ohladi i mrtvozornik to potvrdi.

            Tvoja rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na nekoga će pasti to teško breme otpreme tvog ostatka na onaj svet, te ćeš se ubrzo naći u kartonskoj kutiji. Ako im plata bude legla baš u to vreme, tvoja kutija imaće oblik pravog mrtvačkog sanduka. Ali će i dalje biti od kartona. Tvoje telo biće nago, ili možda ufačlovano u tvoje omiljeno odelo. Budeš li imao manje sreće – u neomiljeno. No, to ti tada neće predstavljati preveliki problem – mrtav.

  I kao takav, bićeš stavljen, u sanduk-imitaciji, na krevet sa točkićima i promenljivom visinom. Krevet će biti ispred mašine, otvorenih vratnica. Dvojica zadužena za lakše poslove oko naprave guraće karton, pa ćeš se ubrzo naći u utrobi mehanizma. Mislio si da će te gurnuti kroz manja vrata, ali ona su rezervisana za fetuse i malecnije od tebe – ti si ipak živeo.

             Čađ sa zidova otklanjaće mogućnost klaustrofobije, jer će celu rupu pretvarati u bezgranični kosmos u kojem ćeš ti biti bog. Vrata će se zatvoriti tik iza tvoje glave i mutni snop svetlosti će probijati kroz debelo staklo na portalu. Zvuk će biti stvar prošlosti, ali možeš verovati da će, poslednji put, pitati nekoga od tvojih bližnjih – udaljenih samo nekoliko metara od tebe – da li slučajno imaš pejsmejker ili titanijumski kuk: od prvog dolazi do eksplozije, a od drugog do mogućeg kvara. Oni će odgovoriti kako je sve sređeno i proces će moći da počne.

             Paljenje mašine prouzrokovaće neki čudan zvuk, sličan paljenju voza – kao da se hiljade navoja namotava u istom trenutku, neverovatnom brzinom. Zatim će iz dve cevke prokuljati gušeći miris gasa, koji će ubrzo zameniti plamen – isprva plavičastocrven i kratak, zatim eksplodirajući i topeći, kao Sunce.

            I sve u stroju – sve što si ti ikada bio – tvoja noga i ruka i oko, prsti, stomak i ramena; tvoja sećanja i srce i mozak; tvoje odelo ili tvoje dlake; tvoja nova kartonska kutija… Sve će se to pretvoriti u gas. Ostaće samo čist, beli skelet za koji niko neće verovati da je tvoj – jer će izgledati tako neljudski; ogoljen, činiće se nepotreban svetu.

            Posle sedamdeset do dve stotine minuta pečenja – zavisiće od tvoje težine – bićeš spreman za drugi deo naprave.

            Ostaci tebe – dim u koji ćeš se pretvoriti – neće biti dovoljno zdravi po ljudsku okolinu. Stoga će tvoj sivkasti višak otići u novu komoru. U ovoj pregradi, isto će tako biti plamena. U njoj temperatura neće biti hiljadu stepeni Celzijusa, kao što je bila u prvoj prostoriji. Ali biće sasvim dovoljna da od ugljen-monoksida i ostalih otrovnih suvišaka napravi nešto što nije toliko štetno po okolinu.

            Najzad slobodan, deo tebe izleteće kroz dimnjak.

            Skelet, ušuškan u pepeo, pažljivo će biti izvađen i odvojen od sivkastog, laganog materijala. Odneće ga u posebnu mašinu, nalik na mešalicu za beton. Tu će ga hiljade metalnih kuglica – kuglagera u besomučnom vrtenju i sudaranju – načiniti prahom, koji će bez problema moći da se pomeša sa pepeljastim produktom tvoga tela.

            Neki čovek mešaće tvoje u prah pretvoreno meso i kosti. Tako izmešano, staviće ga u kutiju – najobičniju kartonsku kutiju, pažljivo prilepljenih krajeva i spojnica – da ne curiš.

  Tvoja brižna DNK zaostavština odavno će već biti pitana da li možda želi nešto otmenije – metalnu urnu ili lepšu kutiju. I da, kupiće ti urnu. A urnu će spakovati u jednu malu kocku, među hiljadama istih, gde leže tuđi ostaci. I tu će ti biti dom; tu, iza mermernog poklopca sa pločicom na kojoj je tvoje ime i rok trajanja; tu, među hiljadama drugih mramornih ljudi; tu, recikliran i sortiran; tu, vo vjeki vjekov. Amin.

Laž

Izvesna količina vremena već je iscurila iz poroznog bureta mog stvaralavštva, a ja nisam napisao priču. Dobru priču. Iako bi drugi, sa problemom ovako neugodne prirode, bili skeptični i zabrinuti, ja nisam. Baš suprotno – osećam se vrlo optimistično i držim se, takoreći, hrabrim i odvažnim, s verom da bi, čim bih se latio pera, iz moje glave, kao leptir iz tegle koju sam kao dečak nosio tokom lova na leptire, izletela neka dobra priča, priča vredna pomena. Međutim, to je samo osećaj, vrlo varljiv, koji ume da prevari, pogotovo nas, koji sebe nazivamo piscima.

Shvatih da to neću saznati nemo sedeći u svojoj naslonjači, lica uprtog u ovu belu hartiju, sa olovkom koju s vremena na vreme gricnem, ili je onako majstorski, stavim iza uha – kada se konvoj misli zaustavi, zbog kakve barikade na putu – već da moram da nastavim da radim ono što najbolje umem.

O, koliko je samo sumanuto govoriti o sopstvenim veštinama, tako je hvalisavo i okrutno! To je isto kao kada bi Isus narodu pričao o svojim čudesima bez da ih prikaže. Vidiš, ja ne umem pokažem svoja čudesa: ono u čemu sam najbolji stidljivo se krije u meni, već dugo, dugo, pa čak nisam ni siguran da je to ono najbolje od mene. Nikada nisam napisao priču, o romanu i da ne govorim; nikada iz moje glave nije proiznikla niti jedna pesma, iako sam često pomišljao da posedujem sve predispozicije da budem pesnik kojem nema ravnog, koji je bez premca. Znaš, moja veština je da lažem. Surovo sam dobar u tome; pretvaram se da sam nešto što ni mrtav, u nekom drugom životu ne bih mogao da budem. Kada bi se trista miliona sudbina spojilo, kada bi trista miliona zvezda pokušalo da se ujedini u određena sazvežđa, na dan kada sam rođen, ne bih mogao da budem to što sada mislim da jesam.

Imam problem, znaš: nehumano je koliko lažem, i to ljudi oko mene znaju, siguran sam.

Toliko lažem, vidiš, a nikada nisam napisao priču, što za jednog pisca nije baš činjenica za ponos.

K.M.

Maši im dok odlaze...

Silazimo na poslednjoj stanici.Banjica. Rad. Subota uveče.
Njih dvoje su spakovali kofere a mi im dolazimo na pivo i tortilje. Pariz 7 dana, London 7 dana. Višnja me upozorava da slučajno ne diram mačku ako se napijem.
Prošli put sam je bezuspešno jurio po stanu. Posle nekog vremena uspeo sam da je sateram u ćošak.Dve nedelje su mi šake bile iskasapljene.
Ljudi te čudno gledaju ako im pijan loviš ljubimce. To malo dlakavo klupko se uglavnom nije pomeralo, ležalo je u uglu bez želje da paradira stanom ili da se jednostavno mota oko nogu. Prosto je izazivala pijanicu, krotitelja amatera.
Možda je samo alkohol u pitanju ali morao sam dva puta ozbiljno da joj obećam da je ovog puta neću ni pogledati.
Seli smo u dnevnu sobu. Na stolu su činije sa neoljušćenim kikirijem, pivo, belo vino, tortilje, pepeljare.
- Gde vam je Bepa? (mačka)
Višnja me je samo pogledala.
Ustvari, nije me zanimalo gde je. Pitanje je uglavnom bilo nešto kao uvod za prejedanje i potezanje piva. Svi se prisetimo koliko sam prošli put bio jadan i onda se ismejemo na tu divnu scenu, ubacimo još po jednu u tanjir i spustimo gutljaj niz grlo.
- U sobi je.
- Nikada ne možeš biti dovoljno siguran. Možda je posetim kasnije.
Zamolio sam da posete Fulamov stadion, ne znam zašto ali šta sad. Kao da sve moram da kažem sa jakim razlogom. I trg Kliši. Ja ne mogu. Mileru bi to možda značilo. Selinu takođe.
Celo veče sam pio i pričao o kreativcima koji umiru u dvanaestočasnovnim smenama. Kreativci koji neće imati ni posthumno priznanje. Nisam mislio o sebi. Znao sam da od mene neće biti ništa, ali oni … oni zaslužuju da štucaju dok ih pominjem i pijem pivo pa vino i ljuštim kikiriki. Verovatno me nisu prekidali jer je tako nešto bilo nemoguće. Uzeo sam dobar zalet. Kapacitet mi je bio solidan, prag tolerancije takođe. Odlazio sam u wc i vraćao se sa sve većim besom i sve boljim rečenicama. Višnja je majstorski trpela. Čekala je da se ispraznim i umrem naliven a ja sam svo vreme razmišljao kako bih tako rado ostavio sve u sobi i jurio onu prokletu mačku. Kroz par minuta, ponovo sam morao u wc. Seo sam na šolju, iskenjao se i tada je počelo da se vrti. Užas. Pokušao sam da povratim ali me je miris govana terao da što pre pobegnem iz tog malog kupatila načičkanog slikama u boji koje više ništa nisu značile.
Nekako sam se pribrao pljuskajući hladnu vodu po licu. Treba uvek biti pijan, moj sto pedeset godina mrtvi Bodleru, stvarno treba. Pogotovo kada su svi oko tebe trezni. Pogotovo kada su im koferi spakovani a vino kvalitetno i hladno. Pogotovo kada idu u tvoj Pariz pa posle u London a ti im mašeš iako ste i dalje u sobi a ne na aerodromu, i onda te ubace u kola, odnesu kući i u tri ujutru dobiješ neverovatno želju da ispržiš krompiriće ali ne smeš da ustaneš jer znaš nad čime i gde ćeš provesti narednih nekoliko sati.

Truli,
I.Pelin

Surfin' USA

If everybody had an ocean
Across the U.S.A.
Then everybody'd be surfin'
Like californ-I-A
You'd see 'em wearin' their baggies
Huarachi sandals, too
A bushy bushy blonde hairdo
Surfin' U.S.A.

You'd catch 'em surfin at Del Mar (Inside, outside, U.S.A.)
Ventura County line
Santa Cruz and Tressels,
Australia's Narabine,
All over Manhattan,
And down Doheny way

Everybody's gone surfin'
Surfin U.S.A.

We'll all be plannin' out a route
We're gonna take real soon
We're waxin' down our surfboards
We can't wait for June
We'll all be gone for the summer
Were on safari to stay
Tell the teacher we're surfin'
Surfin' U.S.A.

At Haggerty's and Swami's
Pacific Palisades
San Onofre and Sunset
Redondo Beach, L.A.
All over La Jolla
At Waiamea Bay

Everybody's gone surfin'
Surfin' U.S.A.

Everybody's gone surfin'
Surfin' U.S.A.

Yeah, everybody's gone surfin'
Surfin' U.S.A.

the Beach Boys

Bez namere da stane

Nisam više mogao da izdržim
da milujem psa koji je osam godina
išao svuda sa mnom
a sada ležao kontuzovan od lekova
i borio se sa otrovima ležeći na jastuku
zavaravajući smrt plitkim disanjem.
Morao sam da izađem iz stana
barem na sat vremena.
Bežanje je od svih tih izbora
bilo jedino koje me je vodilo na pivo
sve ostalo me je navodilo na plač ili pratilo
do kuhinje upirući sveže izmišljenim rukama
na radni deo kraj sudopere
i tek oprane noževe i viljuške.
Poljubio sam psa kao da se vidimo po poslednji put
navukao jaknu i krenuo na to pivo
kroz pljusak
preko bara i zebara i semafora
nisam imao kišobran niti sam ga ikada koristio
stiskao sam novčanicu od 200 dinara umesto njega
kisnuo i razmišljao -
da li je moguće da nijedan prosečan vodoinstalater
nije umro i otišao na nebo
da popravi te proklete cevi

šesti dan mi se u lice
smeju britanski hidrometeorolozi
šest dana na putu do veterinara i nazad
vidim samo ukrućene engleske parove
i gomilu mini morisa

Konobar je provalio da sam odlepio
Stavio je novčanicu na radijator i dodao
mi kriglu razvodnjenog piva.
Ukus je bio toliko bljutav da nisam mogao da uočim razliku
Između pljuska i piva.

dok se jakna u ćošku suši kraj peći
po milioniti put
za ovih trideset godina posmatram park
i znam da mi ne bi nedostajao ni sekunde
kada bih spakovao stvari
I poveo psa negde gde ne vodne alkohol
a konobari su ustvari zgodne konobarice
sa lažnim imenima i finim negovanim šakama
i svako veče protiče mirno
bez padavina i bez Engleza.

Truli (m) jorz,

I.Pelin

PESME & SLIKA

SVAKI PUT

Svaki put kada ga pitam

šta mu je, on odgovara: ,,Ništa. Čitam.''

I pravi se da čita

ali krajičkom oka opažam njegov pogled

koji me prati dok se vraćam u svoju odaju.

I shvatim da mu je teško da živi bez moje majke

ali ne želi da se i ja osećam kao on, poražen i pogubljen. 

GRAD MONSTRUMA

Čujem usred noći otkucaj zidnog sata kupljenog u Trstu '77.

Otvaram oči da bih rasplinuo mrak

ali mrak je sveprisutan kao moja želja da se vrate dani 

kada je ovaj grad monstruma u noći bio lep. 

Sinoć sam video duha u parku, i bio je proziran 

od njega beše samo nesigurna kontura,

prošao je pored mene i kao da je nekakva šklopocija

samo se čulo ''tik-tak'', kao da umesto srca ima sat.

Ali znam da šklopocije nemaju srca

i taj monstrum u noći nestao je

i sada je oživeo i zaposeo ovaj zidni sat iz Trsta što je kupljen '77.

Kraj prozora sam ugledao nekakvog monstruma sličnog onom iz parka

i raskolačio je oči. Bio je to njegov brat.

Captain McSheffrey

2013.

                                                                    Darjan, Pančevo

Homo erectus

       Erekcija. I to kakva.

       Budži se nekih sedamdeset centimetara južno od njegovih očiju. Ne vidi je od prekrivača kojim greje svoje telo. Ali u delu gde se penis nadigao jasno se ocrtava zadebljanje u čaršavu. I to kakvo.

        Misli da će jutarnja dizavica brzo proći. Zato ostaje da leži, spokojan. Zamišlja ovo i ono; prebira po glavi različite obaveze koje ga čekaju tog dana… Sve ono što ljudi rade dok leškare u krevetu.

       No, falus ostaje nepokolebljiv. Svaki put kad pogleda ka njemu, čini mu se kao da je klobuk ispod pamučnog prekrivala sve veći i veći.

       Plaši se raka. Svih tih odvratnih izraslina po telu. Mladeža koji rastu i rastu i rastu i rastu. Stoga mu dosta vremena oduzima skupljanje hrabrosti da spusti ruku, tamo dole. Ne radi to polako, kako se ne bi predomislio. Sjuri ruku ka međunožju i jednim odlučnim pokretom šake zgrabi pulsirajući ud. Na prvi stisak ne može da oseti ništa neuobičajeno. Sa olakšanjem nastavi da ispituje svoj organ, siguran da nije problem u kancerogenim ćelijama, već u nepobitnom dokazu njegove ogromne muškosti.

       Ne vadeći pipajuću ručicu iz sigurnog kiselkastog mirisa međunožja, drugom rukom zbaci prekrivač. Uspravi se na jastuku i baci pogled ka pukotini koju stvaraju njegove butine, a ispunjava je njegov pol. Oteklo meso niče iz potkresanih dlačica, prožeto debelim venama – puzavicama. Uspuzale su se do samog početka glavića. Nije bio obrezan, ali je od tolike količine krvi u sunđerastom tkivu kožica sama spala i zategla se do cakljenja. Glavić crven. Čvabalo uvek malčice zašiljeno – rascvetano. Ali, sada je tu samo zarez, smešten između dve oble kriške koje su formirale rupu.

       Uhvati ga i drugom rukom. Drži ga, diveći se što mu viri barem pet centimetara buzdovana. Juče je jedva mogao da ga nadigne do polovine druge šake.

       Od oduševljenja, ne zanima se mnogo zašto mu se sve ovo dešava. Skoči sa kreveta i potrči kroz vrata spavaće sobe. Uzvikne ženino ime. Nju to trgne, te ispusti šolju na pločice kuhinjskog poda. Sagnuta iznad komadića keramike i smeđih barica kafe, ne vidi ga. Kaže joj da ga pogleda, a ona njemu da se tera jer ju je uplašio, i zašto ju je uopšte tako zvao, mislila je da mu se nešto desilo; i jeste mu se nešto desilo; šta; pa pogledaj!

       I ona uspravi svoj nevini pogled, i vidi dlakave noge svog muža, i vidi kako mu se pri karlici klati – od čiste težine klati, ne klati od mlitavosti – strela. Bože, šta je to; ne znam ali stavi ga u usta; neću da ga stavim; ali moraš, vidi koliki je; ali neću!

       Žena zapuzi unazad, pa se pridigne. Osloni se o kuhinjski element i pilji – ta stvar pleni sve poglede u sobi. Kao crna rupa. Muž je nagovara da ga barem dotakne, ali ona neće. Plaši se. Izgleda joj neprirodno veliki, težak. Sumnja da bi sperma koja bi izbila iz njega bila previše vrela i ošurila bi se. Ipak, premišlja…

       On to vidi, pa joj priđe. Ali, u prilaženju, zakači gajtan na sokovniku, te se aparat sruši svom silinom o pločice i pomeša malo jevtine plastike sa keramikom i kafom, kao i malo žutog soka. Ona se buni da bude pažljiv, on se smeje – šta je jedan sokovnik za ovakvu moć. Prilazi joj za još jedan korak, a ona se polako penje na element. Prilazi joj još bliže i u prilasku – u klaćenju – sruši svoju šolju, sa kafom koja ga je čekala. Šolja se razbije. Kafa ga opeče po bosim nogama. Ali on ne mari. Moć univerzuma sjurila se u njegovu stvar i on će je iskoristiti po svaku cenu. Žena je već sela na element. Zadiže dugačku majicu. Pokazuje obrijani otvor koji se rascvetao, mokar.

       Kao da se povećao; kao da jeste; volim te; volim i ja tebe.

       I čitav metar pre no što je može dotaći rukama, njegov vrh nalazi prolaz kroz usmine i zariva se duboko, preduboko. Ona ječi, skiči, uzvikuje: nije sigurna sviđa li joj se ili bi da prestane, ali jedno zna – ovakva prilika se ne propušta. On joj prilazi, istom brzinom. Klizi u nju sa neverovatnom lakoćom. Prodire gde još nikada nije bio. Gura se i tare, i mazi delove njene unutrašnjosti koje je mogao samo da zamisli, ako bi o njoj mislio kroz ljudsku anatomiju. Probija se, tiska se, pokušava da joj se ceo podari. Ženino telo ispušta trzaj za trzajem, iako joj je muževljev ud odavno probio creva, odavno probušio pluća, razderao bubrege, zarovario po srcu, obmotao se oko grudnog koša i stigao do grla. Ali još nije ceo unutra, te on gura i gura i gura, sve dok ženino oko ne ispadne, a umesto njega se pojavi usijani vrh.

       Utom, kad je ona odavno bila prokolčena, a on blizu svog vrhunca, u kuhinju uleti njihov trogodišnji sinčić. Promumla nešto kao – mama – on trzne još jednom, uzvikne i on mama, a mlaz gustog, belog kokosovog soka prokulja kroz čvabalo; preleti kuhinju i sruči se na sinčića, ubivši ga na mestu. On vrisne, pokuša da izvuče zmiju iz njenog legla, ali se ona previše čvrsto drži za kosti njegove žene. Previše je duboko rila po mišićima i previše se dobro uplela oko tetiva i creva da nikako nije mogao da se oslobodi nje. Pa guraj, pa guraj, pa pusti me; ali nema odgovora. Samo jedno mokro oko, zagledano ni u šta određeno, samo malo u smrt.

        Lupi ženi šamar – ne bi li je osvestio. Njeno telo se skljoka sa kuhinjskog elementa na pod. Povuče njega sa sobom. Oboje leže u lokvi soka i kafe, i komadićima plastike i keramike. A penis sve više i više napreduje kroz ženino oko, pokušava da se izvije dovoljno u stranu i zgrabi nogu stola. Iz njegovog vrha teče bela slina, bela haljina Morane kojoj on pokušava da pobegne.

       Grabeći dalje od žene, grabeći dalje od nepokretnog sina, rušeći sve pred sobom svojom nemerljivom muškošću – vremenom će ispuniti zapreminu čitave kuće, čitavog grada, čitavog sveta – veliko klupko uda.

by Ilke

2013.