Mesojed

  Pilji u beživotno telo majke. Svoje majke. Nije stara, to zna jer zna kada se rodila. I da nije znao, tog dana bi saznao, jer je majka u posmrtnom bunilu tražila da joj čita ličnu kartu. Barem dvadeset puta čitao je njeno ime i prezime, datum rođenja, broj lične karte… Čitajući, nije ni primetio kada je izdahnula.

  Legitimacija mu se natapa znojem između dlanova koje čvrsto steže. Steže ih ne bi li barem tako iskamčio malo suza. Ali ništa ne teče niz bradate obraze. Čak se ništa ni ne skuplja po uglovima očiju. Oseća veliku žalost. Jer ne može da plače.

  Ustaje od majčine postelje i prilazi prozoru, preko kojeg su navučene roletne. Tamne prevlake deluju mu slično kao noć koja se načinje sa druge strane prozora, i koju zamišlja. Stoga ne diže ni jedan od skrivača. Nasloni se na prozor, umoren dugim bdenjem nad majkom. Staklo pod njim zakrcka, ali ne pukne. No, miris prašine sa roletne tera ga da se odmakne.

  Ne zna gde bi sa svojim telom. Gleda u mrtvo meso i shvati da bi jako želeo da legne i zaspi. Ne može da zaspi. Gleda majci u stomak, ali spavaćica se nimalo ne pomera. Spušta ruku na trup i brzo je pomeri kada shvati da je telo još uvek toplo, ali beživotno. Kako bi bio siguran da je sa njom svršeno, odlazi u kupatilo po ogledalce. Vraća se do majke i podmetne joj predmet pod nos. Pošto se musava površina nije zamaglila, odvuče se do WC-a, vrati ogledalce i vrati sebe majci.

  Zuri u to telo i ne zna šta će s njim. Shvata da mu ono predstavlja najveći teret koji je ikada osetio. Veće breme nego kada je majka bila živa i bolesna, i kada je morao o njoj da se brine: da je kupa, da joj menja pelene, da je hrani… Treba pozvati to malo rodbine iz obližnje zemlje i javiti im da je jedan njihov član porodice završio sa ovim svetom. (Rodbina je pretežno staračka. Oni koji nisu prematori da putuju na sahranu nezainteresovani su za tako što.) Misli mu se gomilaju u glavi i čini mu se da ne zna šta će sa njima – kovčeg je skup, podmititi popa je skupo, parcela je skupa ako je i nađe, spaljivanje je skupo… Majka nikome neće faliti, sem njemu. Nije čak ni u to siguran. Nesiguran i u svoju odluku, odlazi iz stana koji pažljivo zaključa dva puta.

  Vraća se brzo, sa rečima pozdrava i kesom u ruci. Ali čim zaključa vrata, shvata da je to sasvim nepotrebno. Iz predsoblja, dugo gleda u ženu na krevetu. Pomeri se, jedva. Ali posle nekoliko trzavih cimova nogu postaje odlučniji i gotovo umaršira u sobu. Na parket položi prvi predmet koji vadi iz kese – mlečnobeli najlon. Rasprostre ga po podu i zategne. Zatim izvadi bonsek – novi bonsek, nekorišćeni bonsek, bonsek čist i uredan kao veterinarski skalpel. Pusti bonsek da padne na najlon, a kesu smota u džep. Udahne duboko. Priđe majci i svuče je na patos, na najlon, kraj bonseka. Skine joj spavaćicu i pelene. Belu odeću svoje majke odloži na krevet. Zatim zgrabi bonsek i zadela.

  Očisti sebe i sobu, a delove tela uredno poslaže među kesice graška u zamrzivaču. Sedne za kuhinjski sto i otvori plavu sveščicu u kojoj je njegova majka, ružnim rukopisom, upisivala recepte. Okreće požutele strane koje mirišu na cimet, sve dok ne stigne do reči koje traži – “ČUDESA OD MESA”.

by Ilke