Da
bi ušao u mašinu, biće potrebno da umreš. Nije bitno od čega i gde; bitno će
biti da ti se telo ohladi i mrtvozornik to potvrdi.
Tvoja
rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na nekoga će pasti to teško
breme otpreme tvog ostatka na onaj svet, te ćeš se ubrzo naći u kartonskoj
kutiji. Ako im plata bude legla baš u to vreme, tvoja kutija imaće oblik pravog
mrtvačkog sanduka. Ali će i dalje biti od kartona. Tvoje telo biće nago, ili
možda ufačlovano u tvoje omiljeno odelo. Budeš li imao manje sreće – u
neomiljeno. No, to ti tada neće predstavljati preveliki problem – mrtav.
I kao takav, bićeš stavljen, u
sanduk-imitaciji, na krevet sa točkićima i promenljivom visinom. Krevet će biti
ispred mašine, otvorenih vratnica. Dvojica zadužena za lakše poslove oko
naprave guraće karton, pa ćeš se ubrzo naći u utrobi mehanizma. Mislio si da će
te gurnuti kroz manja vrata, ali ona su rezervisana za fetuse i malecnije od
tebe – ti si ipak živeo.
Čađ sa zidova otklanjaće mogućnost klaustrofobije,
jer će celu rupu pretvarati u bezgranični kosmos u kojem ćeš ti biti bog. Vrata
će se zatvoriti tik iza tvoje glave i mutni snop svetlosti će probijati kroz
debelo staklo na portalu. Zvuk će biti stvar prošlosti, ali možeš verovati da
će, poslednji put, pitati nekoga od tvojih bližnjih – udaljenih samo nekoliko
metara od tebe – da li slučajno imaš pejsmejker ili titanijumski kuk: od prvog
dolazi do eksplozije, a od drugog do mogućeg kvara. Oni će odgovoriti kako je
sve sređeno i proces će moći da počne.
Paljenje mašine prouzrokovaće neki čudan zvuk,
sličan paljenju voza – kao da se hiljade navoja namotava u istom trenutku,
neverovatnom brzinom. Zatim će iz dve cevke prokuljati gušeći miris gasa, koji
će ubrzo zameniti plamen – isprva plavičastocrven i kratak, zatim
eksplodirajući i topeći, kao Sunce.
I
sve u stroju – sve što si ti ikada bio – tvoja noga i ruka i oko, prsti, stomak
i ramena; tvoja sećanja i srce i mozak; tvoje odelo ili tvoje dlake; tvoja nova
kartonska kutija… Sve će se to pretvoriti u gas. Ostaće samo čist, beli skelet
za koji niko neće verovati da je tvoj – jer će izgledati tako neljudski;
ogoljen, činiće se nepotreban svetu.
Posle
sedamdeset do dve stotine minuta pečenja – zavisiće od tvoje težine – bićeš
spreman za drugi deo naprave.
Ostaci
tebe – dim u koji ćeš se pretvoriti – neće biti dovoljno zdravi po ljudsku
okolinu. Stoga će tvoj sivkasti višak otići u novu komoru. U ovoj pregradi,
isto će tako biti plamena. U njoj temperatura neće biti hiljadu stepeni
Celzijusa, kao što je bila u prvoj prostoriji. Ali biće sasvim dovoljna da od
ugljen-monoksida i ostalih otrovnih suvišaka napravi nešto što nije toliko
štetno po okolinu.
Najzad
slobodan, deo tebe izleteće kroz dimnjak.
Skelet,
ušuškan u pepeo, pažljivo će biti izvađen i odvojen od sivkastog, laganog
materijala. Odneće ga u posebnu mašinu, nalik na mešalicu za beton. Tu će ga
hiljade metalnih kuglica – kuglagera u besomučnom vrtenju i sudaranju –
načiniti prahom, koji će bez problema moći da se pomeša sa pepeljastim
produktom tvoga tela.
Neki
čovek mešaće tvoje u prah pretvoreno meso i kosti. Tako izmešano, staviće ga u
kutiju – najobičniju kartonsku kutiju, pažljivo prilepljenih krajeva i spojnica
– da ne curiš.
Tvoja brižna DNK zaostavština odavno će već
biti pitana da li možda želi nešto otmenije – metalnu urnu ili lepšu kutiju. I
da, kupiće ti urnu. A urnu će spakovati u jednu malu kocku, među hiljadama
istih, gde leže tuđi ostaci. I tu će ti biti dom; tu, iza mermernog poklopca sa
pločicom na kojoj je tvoje ime i rok trajanja; tu, među hiljadama drugih
mramornih ljudi; tu, recikliran i sortiran; tu, vo vjeki vjekov. Amin.
No comments:
Post a Comment