Laž

Izvesna količina vremena već je iscurila iz poroznog bureta mog stvaralavštva, a ja nisam napisao priču. Dobru priču. Iako bi drugi, sa problemom ovako neugodne prirode, bili skeptični i zabrinuti, ja nisam. Baš suprotno – osećam se vrlo optimistično i držim se, takoreći, hrabrim i odvažnim, s verom da bi, čim bih se latio pera, iz moje glave, kao leptir iz tegle koju sam kao dečak nosio tokom lova na leptire, izletela neka dobra priča, priča vredna pomena. Međutim, to je samo osećaj, vrlo varljiv, koji ume da prevari, pogotovo nas, koji sebe nazivamo piscima.

Shvatih da to neću saznati nemo sedeći u svojoj naslonjači, lica uprtog u ovu belu hartiju, sa olovkom koju s vremena na vreme gricnem, ili je onako majstorski, stavim iza uha – kada se konvoj misli zaustavi, zbog kakve barikade na putu – već da moram da nastavim da radim ono što najbolje umem.

O, koliko je samo sumanuto govoriti o sopstvenim veštinama, tako je hvalisavo i okrutno! To je isto kao kada bi Isus narodu pričao o svojim čudesima bez da ih prikaže. Vidiš, ja ne umem pokažem svoja čudesa: ono u čemu sam najbolji stidljivo se krije u meni, već dugo, dugo, pa čak nisam ni siguran da je to ono najbolje od mene. Nikada nisam napisao priču, o romanu i da ne govorim; nikada iz moje glave nije proiznikla niti jedna pesma, iako sam često pomišljao da posedujem sve predispozicije da budem pesnik kojem nema ravnog, koji je bez premca. Znaš, moja veština je da lažem. Surovo sam dobar u tome; pretvaram se da sam nešto što ni mrtav, u nekom drugom životu ne bih mogao da budem. Kada bi se trista miliona sudbina spojilo, kada bi trista miliona zvezda pokušalo da se ujedini u određena sazvežđa, na dan kada sam rođen, ne bih mogao da budem to što sada mislim da jesam.

Imam problem, znaš: nehumano je koliko lažem, i to ljudi oko mene znaju, siguran sam.

Toliko lažem, vidiš, a nikada nisam napisao priču, što za jednog pisca nije baš činjenica za ponos.

K.M.