Pismo za Džonija

Znam, moram da pišem.
Savršeno sam svestan toga, Džoni.
Ali, šta ću kad ponekad ne ide.
Možda nemam volje da se latim olovke.
Možda mi papir beži.
A možda sam se zaljubio.
Ni takva mogućnost nije isključena.
Ali, možda ipak samo ćutim bez velikog razloga,
sunčan je dan i čitam Bernardijevu sobu. Dobar roman.
Ta neobuzdana ćutnja leži u ponoru mog bića
kao usnula avet, a na tebi je da otkriješ da li spava
kako bi se kasnije probudila i odlučno krenula u akciju,
kada tamani misli čitalaca i ne da im mira - kao što čitavog jutra
komšijska džukela neujednačeno laje, i izluđuje me - ili avet spava jer
je pobeđena, savladana. Ko ju je savladao? Ponizio?
Niko, odgovor je jasan. Niko, osim nje same. Iako oseća
istinsku želju da napadne, pretvarajući se u ruku koja drži
olovku sa oštrim vrhom i ostavlja trag na papiru, ona je svesna
da duboko u njoj živi jalovost, nekakva nemogućnost da ostavi
značajniji trag u očima svoje žrtve.
U njoj obitava ona poniznost,
savladanost, zbog koje je možda zaspala.

Ništa gore nego kad svesno priznaješ poraz koji si samom sebi naneo.
Ali, ne očajavaj.
Avet je živa.
Danas će se sresti sa osobom koja ne spada u njene žrtve.
Neće je prepasti i povesti u svoje sumorne odaje.
Ne.
Samo će je zagrliti.

Nadam se da si dobro, Džoni.
Gledaš li boks?

Ovde je stiglo proleće

iskreno,
Captain McSheffrey