Grom je razbistrio nebo u plavoj ejakulaciji. Mirko Todorović ga nije ni pogledao. Mirno je držao debelu baterijsku
lampu u desnoj šaci i njome bistrio mrak. Žućkaste trake sijalice osvetljavale
su šljunak, sve mokriju zemlju, grmlje i, najzad, kuću u poljani.
Kiša je zapljuštala. Mirko
Todorović je podigao kragnu mantila, time nimalo ne pomogavši sebi. Kapi su ga,
ubrzo, celog progutale. Činilo se kao da se lampa sama kreće u burnoj noći.
Brzo
je stigao do kuće. Bila je to neuredna austrougarska udžerica koja samo što
nije pojela samu sebe u prasku krovnih greda, crepova i cigle.
Mirko
pokuca jednom, pa sačeka dve sekunde, pa pokuca još jednom. Neki glas je nešto
pitao iza vrata, ali od juriša kapljica nije se ništa moglo čuti. Mirko je
odgovorio rutinski, siguran da je pitanje uopšte i bilo postavljeno, tek kada
su se vrata otvorila.
Čovek
koji ih je otvorio bio je Ivan Lazić; debeli, visoki, ćelavi, brkati,
dobrostojeći biznismen u odelu na pruge. Zvali su ga Al Kapone.
"Kasniš."
Mirko prođe pored Ala, koji zatvori vrata. Kiša je utihnula.
"Reko', kasniš..."
"Čuo sam te i prvi put." Mirko je skinuo mantil. Bacio ga je
preko drvene stolice za kuhinjskim stolom. To je bilo sve od nameštaja u sobi,
osvetljenoj jedino plavetnilom televizorčića u uglu.
"I?"
"Šta i? Svakih pet godina, zar ne? Sada je 2011. To je tačno pet
godina. Znači, ne kasnim."
"Dogovorili smo se u osam. Sada je pola devet."
Mirko šmrknu, pa pogleda ka rijalitiju koji je tutnjao sa televizora.
Neko je nekoga tukao, neko je nekoga tucao, neko je nekom rekao...
"Ko će da pobedi?"
Al Kapone namignu.
"Ne smem da ti kažem. Ne bi bilo fer." Razvuče širok osmeh.
Mirko dozvoli sebi sličan kez.
"Uostalom, ne gledam to. Čekam reklamu."
I pre no što je Mirko Todorović stigao da pita kakvu to reklamu, džingl
se oglasi i najavi marketnig. Al Kapone priđe napravi i pojača ton. Reklama za
prašak za sudove/veš reće šta je imala, pa ustupi mesto poluminutnom
predstavljanju najvećeg koncerta godine. Dobro zategnuti starac je skakao po
isturenom delu stejdža, a masa je hrlila rukama ka njemu, nemoćna u svojoj jami
da ga dohvati, pa makar i dodirne.
Pevač zapeva: "Reci mi zdravo, samo to-o-o!..."
Mirko Todorović vrhom cipele kliknu dugme na televizoru. Slika se sažme
u irisu i izgubi, zauvek.
"Ej, što nisi pustio do kraja?"
Al Kapone je palio tompus, puštajući da zippo za trenutak osvetli zamračenu
prostoriju.
Munja i malo svetla.
Mirko upali baterijsku lampu.
"Znam kako se završava."
"Je l' da?" Al Kapone ponudi Mirka cigarom.
Mirko odmahnu glavom.
"Da. Hepi end."
Al Kapone se iskreno nasmeja.
"Da pođemo?", predložio je Mirko Todorović.
"Posle vas, doktore." Al pokaza šaketinom ka stepeništu koje
se naziralo u mraku, kroz šibanje munja.
Mirko Todorović se prvi spuštao niz stepenice, cepajući mrak u žuto iverje.
Al ga je pratio – crvena tačkica u tmini.
Mirko siđe do dna stepeništa i napipa nešto na zidu. Soba se rascveta uz
pomoć gole sijalice sa plafona. Al Kapone je pogledao ka vrhu stepenica. Munja.
Mrak. Seo je na poslednji stepenik i nastavio da puši, posmatrajući Mirka
Todorovića kroz modru izmaglicu.
Mirko je stajao gde se i zatekao – u dnu stepeništa – piljeći u metalni
sarkofag na sredini sobe. To je bilo jedino u podrumu kućice. To i paučina.
"Ne plaćam te na sat, ali bi mogao da požuriš." Al je tapkao
skupom cipelom, sav nervozan.
Mirko oćuta, pa ugasi baterijsku lampu. Čučnu pored kutijetine i odloži
lampu. Sa obe ruke otvorio je poklopac i podigao ga. Sklop federa držao je pokrov mirno u vazduhu, pod uglom od skoro
devedeset stepeni. U sarkofagu je ležalo nepomično telo starijeg čoveka.
Izgledalo je pomalo plastično – gumeno više – iako vrlo prirodno. Mirko zavuče
ruku u džep sakoa i izvadi mali kompjuter. Iz istog džepa iskobelja i kabl čiji
jedan kraj ugura u kompjuter, a drugi negde duboko u nozdrvu zakovčeženog.
Tanani računar se upali i Mirko Todorović zadobova po ekranu, očiju prikovanih –
koncentrisanih – na ono što radi.
Deda otvori oči. Mirko se osmehnu, pa nastavi da tipka. Mumija pomeri
nekoliko mišica lica, pa se nasmeši. Oči su vrludale svuda po sobi, kao da nešto
traže, ali neusklađeno, kao da je svako imalo svoju volju. Mirko još nešto
iskuca i oči čoveka iz sarkofaga su se upravile na jednu tačku.
"Je l' sve OK?"
"Proveravam mu mišiće lica. Za sada je sve u dobrom stanju. Sada ću
da vidim kako mu rade ostali mišići i motorika."
Mirko još nešto iskuca po ekranu i robot primi komandu; uspravi se u
svom grobu, okrenu glavu levo-desno, kao da pucka vrat, ali nikakvog krckanja
ne bi. Uspravi se na obe noge. Stupi iz sarkofaga.
"Živ je!" Radovao se Al Kapone, kroz dim.
"Androidi nikada nisu stvarno živi."
Mirko Todorović još nešto otkuca, pa izvadi kabl iz nosa robotskog.
"Šta
je bilo?"
"Ništa, gotovo je." Mirko vrati svoj kompjuter i gajtan u džep.
"Je l' skroz šljaka?"
"Potpuno je operativan, ako na to misliš."
"Mudrijaš, a?" Al ustanu i baci cigaru. Zgazi je lakovanom
cipelom i priđe androidu. "Biće ovo pravi spektakl."
"Kao i svaki put."
"Zvučiš kao da te ne plaćam debelo za ovo što radiš."
"Zvučim kao da me nije briga, dokle god me platiš."
Al mu namignu.
"Idemo, a?"
Android se nasmeši, smeškom prepoznatljivim čitavim nacijama. Al se
nasmeši, manje prepoznatljivo. Krenu uz stepenice. Mirko Todorović je čekao
robota, ali ovaj se još više nasmeši i pokaza rukom Mirku da pođe prvi. Mirko
Todorović pljunu, pokupi lampu i krenu.
Al je upravo vraćao telefon u džep, kada se Mirko ukaza na vrhu
stepenica.
"Rekao sam im da doteraju kola do ulaza."
"Kome?" Mirko je oblačio mantil.
Munje, kiša – spolja potop.
"Moji ljudi su u kolima, krili su se napolju. Ne volim da privlačim
pažnju."
Mirko klimnu glavom.
"Idemo, ne?" Silueta probuđenog se ukazala na stepeništu.
Al se nasmejao, čim je čuo da robot govori.
"Baš sam se pitao da nije omutaveo."
"Možeš i njemu da se obratiš, sve radi što i mi."
"Tako je...", nastavio je android, ali ga Al prekinu.
"Bolje je, ipak, da ćutiš sve vreme, a?"
Android zaćuta. Kroz bleske i kišu, začu se motor automobila.
"Požurimo. Sutra samo što nije, a sutra je ludnica."
Al Kapone je zadovoljno dimio u bekstejdžu. Pored njega je stajao Mirko
i pratio nekakva očitavanja na kompjuteru. Android je bio na stejdžu; sav veseo, nimalo zadihan, a mnogo raspevan i skakutav.
"Ajmo ruke gore!" Android je zapovedao masi. Svetina nije
imala izbora. "Takve vas volim! Ajmo sad zajedno. Čija je onooooooo..."
Android pusti ljude da završe njegovu misao. Ni sada nisu imali izbora:
"Zveeeeezda!!!" Android onda opet prihvati: "Ljepša nego
Danica!!!”
"Svake godine kao da je sve bolji." Al munu Mirka u rame.
"Nije on bolji. Nije on ništa. Samo je bolji softver u njemu."
"Sve jedno." Nastavio je više da gricka nego da puši tompus.
I android je nastavio po svome. Pevao je i pevao, i skakao i skakao, i
smejao se i smejao, i pozdravljao publiku, i ljubio ih, i želeo im sve
najbolje, i odlazio sa scene da bi se, posle skandiranja njegovog imena, vratio.
Međutim, zabavi je morao da dođe kraj, te je android potpuno napustio scenu. Razgovarao
je sa novinarima u bekstejdžu, puštajući da masa u sali uzalud urla njegovo
ime: "ZDRAVKO! ZDRAVKO! ZDRAVKO!..."
Ovog puta bez kiše, ali isto toliko mračno polje oko stare austrougarske
kuće i ona u njemu. Crni hammer se zaustavio tik uz kućerak. Iz njega, prvi izađe
android Zdravko, a onda Ivan Lazić Al Kapone i Mirko Todorović. Vozilo je
ostalo ispred kuće, dok se trojka izgubila u njenoj unutrašnjosti.
Mirko je krotio mrak baterijskom lampom, spuštajući se u podrum. Al je
ostao na stolici u sobici, a Zdravko je pratio Mirka.
"Nećeš sa nama?"
"Nisam tip za opraštanja." Al zapali cigaru.
Mirko frknu, pa nastavi u podrum.
Zdravko je, bez pitanja, ušao u sarkofag i legao. Mirko se nadneo nad
njega, te izvadio kompjuter i kabl.
Mirko je naglo osetio veliku potrebu da se izvini Zdravku – tako je bilo
svaki put. Zdravko se nasmeši
prepoznatljivo, pa mignu; kao da je znao šta je Mirku na pameti.
Mirko je gurnuo jedan deo žice Zdravku u nos, dok je drugi priključio u
svoj kompjuter. Zdravko se sve vreme smeškao. Mirko je zadobovao po mašinici i
proces gašenja ubrzo otpoče. Ipak, nešto se pokarambasi i Mirku se na ekranu
pojavi veliki trougao sa uskličnikom ispod kojeg piše: "ERROR" Mirko
se namršti, pa otkuca nešto. Ali, greška nije htela da se izgubi sa ekrana.
Onda se i sam ekran ugasi.
Mirko pogleda u Zdravka.
"Šta se dešava?", okrnji se Mirku s usana.
Zdravko namignu još jednom – sve kroz smešak – pa zgrabi Mirka za gušu i
slomi mu vrat.
"Nisam znao da je ovo tako lako." Obrati se android samom
sebi.
Izađe iz kovčega, pa preskoči telo svog oca-kreatora. Strese se u ramenima.
Nabaci još bolji kez. Krenu uz stepenice – ka Al Kaponeu i ostalima.
by ILKE
