L E T NJ E S I T N I C E

Bašta ne obiluje raznobojnim mirisnim cvećem. Niti onome koji prolazi kraj našeg dvorišta ne privlači posebnu pažnju. Nevelika je, i njene ćoškove opseda žbunje koje otac i ja mrzimo. Ali, ona je naša. I majčina, mada joj nikada nije pridavala važnost, niti se o njoj brinula, poput nas dvojice. Uvek bi samo prokomentarisala, onako u prolazu, kad kreće na posao, ili dok uživa u popodnevnoj, gorkoj, za nju okrepljujućoj kafi, tokom letnjih dana, kako nam je bašta divna, i kako bi trebalo posaditi još ruža, ponajviše onih belih, jer su crvene postale već nekako konvencionalne. A otac i ja bismo samo slegnuli ramenima, ne znajući da li da se složimo s njom, gledajući jedan drugog očima punim radosti, zbog toga što je moja majka još uvek umela da zapazi te sitnice koje čine letnji život, a pritom ju je vid napuštao. Potom sve više, i više, sve dok bašta nije opustela od ruža, i onog groznog grmlja, kojeg sam čak i više nego moj otac mrzeo, jer se tokom sparnih letnjih dana njegovi listovi smežuraju; a kada joj se vid znatno poboljšao, nas dvojica, otac i ja, kao jedini muškarci u kući, umeli bismo da bestidno pustimo i po koju suzu, radosnicu, i da je netremice posmatramo dok gricka komadiće pečuraka koje je za nju moj otac naručio od nekog lekara, a koje bi, pomešane s medom i nekoliko kapljica limuna, trebalo da zaustave rast beningnog tumora, što se pojavio na njenoj hipofizi, nekoliko godina ranije. Pri svakom drugom ili trećem zalogaju samo bi tiho izustila kako nam se bašta znatno prolepšala, sada u njoj ima raznovrsnijeg cveća, pogotovo karanfila i onih belih ruža, za nju neizostavnih, i kako nam se komšije sada dive, sve usporavajući svoj korak kada prolaze pored naše kuće, kako bi detaljnije osmotrili šta se sve krije u našoj skromnoj riznici cveća. A na pitanje upućeno ocu, kada je posadio te bele ruže, on bi ovako odgovorio: ,,Dok si bila u bolnici, matora...''

Biće da je stekla utisak o tome da se naša bašta polepšala ne zbog toga što je otac zaista posadio bele ruže dok je ona bila u bolnici, jer, te bele ruže, zapravo, i ne čine u velikoj meri našu baštu posebnom, takvog smo mišljenja otac i ja, već zbog toga što je sada, kada je bolje videla, jasnije mogla da zapazi sitnice koje čine leto.