Niko ne zna kako se osećam. Niko ne može ni da nasluti. A i nije me briga.
Važno mi je da ja znam kako se osećam. Ionako ću uskoro ostati sam, čim mrak prekrije grad, kada bend odsvira poslednju pesmu, kad se poslednje čaše naliju pa isprazne, kada bankovni račun bude ravan nuli. Jednostavno - kada dođu problemi. Iako su već pristuni, za druge su nepimetni, nenametljivi. Zapravo, to je moja krivica. Ja ih ne iznosim pred ljude, kao neki, zašto da tražim sapatnju? Nisam ja takav. Neću da se drugi poistovećuju sa mnom. Nema potrebe da znaju šta mi je, šta mi se dešava, šta se dešava među 4 zida moje lobanje, u porama moždanih komora, niti u mojoj kući. Da, jeste, pa šta? Tužni smo ćale i ja. Nema moje keve. Otišla je. I plačemo. Pa šta? Ljudi smo. Ili ne? Nismo ljudi. I ti i ja, i moj ćale i tvoj stari, svi smo mi roboti jer i kada plačemo susrećemo se sa međusobnim pogledima punih podozrivosti, jer smo zli, i ne možemo bez toga.
Ostavi me na miru, robote! Dobićeš piće večeras, ali nemoj više kročiti u moje odaje. Vrati se u svoj robotski svet. U naš, robotski svet. Moje odaje su popločane krhkom keramikom, lako lomljivom, isuviše lako lomljivom, posutom suzama koje sam istrošio kao kada vojnik na frontu iscrpi municiju. Protiv koga sam se borio? Protiv tebe? Sebe?
Nazdravimo našim životima, zdravi smo. Imaš više para nego ja, i sreće, jer imaš mamu, ali dobro.
Obojica smo roboti. To ne menja stvari iz fundamenta. Samo površno. I dalje neću da me sažaljevaš, robote.
Otišao sam još malo da pišem.
Hvala ti na pažnji, ali mi nije bila potrebna...
Važno mi je da ja znam kako se osećam. Ionako ću uskoro ostati sam, čim mrak prekrije grad, kada bend odsvira poslednju pesmu, kad se poslednje čaše naliju pa isprazne, kada bankovni račun bude ravan nuli. Jednostavno - kada dođu problemi. Iako su već pristuni, za druge su nepimetni, nenametljivi. Zapravo, to je moja krivica. Ja ih ne iznosim pred ljude, kao neki, zašto da tražim sapatnju? Nisam ja takav. Neću da se drugi poistovećuju sa mnom. Nema potrebe da znaju šta mi je, šta mi se dešava, šta se dešava među 4 zida moje lobanje, u porama moždanih komora, niti u mojoj kući. Da, jeste, pa šta? Tužni smo ćale i ja. Nema moje keve. Otišla je. I plačemo. Pa šta? Ljudi smo. Ili ne? Nismo ljudi. I ti i ja, i moj ćale i tvoj stari, svi smo mi roboti jer i kada plačemo susrećemo se sa međusobnim pogledima punih podozrivosti, jer smo zli, i ne možemo bez toga.
Ostavi me na miru, robote! Dobićeš piće večeras, ali nemoj više kročiti u moje odaje. Vrati se u svoj robotski svet. U naš, robotski svet. Moje odaje su popločane krhkom keramikom, lako lomljivom, isuviše lako lomljivom, posutom suzama koje sam istrošio kao kada vojnik na frontu iscrpi municiju. Protiv koga sam se borio? Protiv tebe? Sebe?
Nazdravimo našim životima, zdravi smo. Imaš više para nego ja, i sreće, jer imaš mamu, ali dobro.
Obojica smo roboti. To ne menja stvari iz fundamenta. Samo površno. I dalje neću da me sažaljevaš, robote.
Otišao sam još malo da pišem.
Hvala ti na pažnji, ali mi nije bila potrebna...
No comments:
Post a Comment