Na ulazu je lik sa istetoviranom svastikom na listu desne noge. Stoji naspram obezbeđenja i gleda ih popreko. Sa visine. To malo mastila, to malo mozga, spid u nozdrvi i najk šuškavac. Dok nas pretresaju žalim mu roditelje. On je samo treća generacija govana čiji se pradedovi nisu odazvali pozivu za Solunski front. Ne volim nacionaliste, ali sam ih oduvek zamišljao bez ikakvih obeležja. Samo ponos i veliko srce. Oni koji neće reći da su nacionalisti već rodoljubi. Ovaj magarac mi je oduzeo previše vremena i pažnje.
Ne osećam se dobro od sinoć. Želudac mi je otekao i ne radi najbolje. Zbog toga sam zakucan u beton, sa pogledom uprtim u binu, obliven hladnim znojem, ugašenog pogleda. Slušam najpotcenjeniji bend devedesetih. Imam fleševe svih njihovih spotova sa trećeg kanala, NS+ i Metropolisa. Dža ili Bu. Nije ih pobedio umor. Zvuče još jače nego pre petnaest - dvadeset godina, toliko su istrošeni kao konzumenti današnjice da im je svirka postala zajebano dobra. Sabljar je mator, trezan, mrzovoljan kao i uvek a glas mu kosi onih par klinaca koji simuliraju šutku i alkoholizam. Brka na gitari je željan demonstracija, basista je mlad ali se uklapa u priču dok su bubnjar i solo gitarista iz prve postave. 25 godina benda. Muda, cokule, asfalt, zvuk staklenih flaša u najlon kesama i nezadovoljstvo. Kada bih samo imao snage da otpevam jedan refren na sav glas. Ili da podignem ruku ili da se pridružim šutki. Kiselina mi je trenutna preokupacija. Noćas će mnogi bacati pegle sa mnom jer osim tih par momaka ispred stejdža, ostatak mase samo pije i puši. Gužva kod šanka ne jenjava. Zaboravili smo kako se provodi na koncertu, to su godine uradile od nas, ne šutiramo se, nemamo više izglancane martinke, nije 1994 ili 95 ili 98. Pijemo i prisećamo se. Albumi iz tih godina su im među našim najboljima za tu deceniju, ali koliko nas boli kurac za to tako verovatno i bendu prepucava. Sećam se koncerta devedeset osme. 13 godina, ćaletov kožnjak pet brojeva veći i plave starke jer su martinke uvek bile preskupe za mene. Kupiću ih polovne, tek par godina kasnije ali ih neću koristiti na njihovim svirkama. Od tada ih nisam ni slušao. Cena karte je bila smešna a ekipa sa kojom sam otišao mi se činila neprejebivom. Nitne na prslucima, prišivci, poneko sa čirokanom i ružica iz tetrapaka. Aljaska - Jamajka. Živeo Staljin. Radio Teheran. Raskršće.
Čudi me da je wc prazan. Čudi me i miris. Nema smrada. To nimalo ne liči na dom omladine. Umivam se hladnom vodom dok sviraju ’’Stampedo’’. Pevušim - nemoj da postaneš jedan od brojeva.. budi uvek ono što jesi, ti si u pravu a masa greši. Ljudi su stoka, slepo su stado, u klanicu idu uvek rado ... Vodi ih glad.
Ne mogu da povraćam. Isuviše sam slab da bih bljunuo. Dodaju mi dvolitarku jelena, otpijam i već je malo bolje. Uzimam još jedan gutljaj i motam cigaretu. Kao da ničega nije ni bilo. Dim odlazi ka večnom lovištu a Sabljar najavljuje ljubavnu pesmu. Plavuša od možda sedamnaest godina počinje da skače i svi posmatramo par tvrdih, jedrih sisa. Iza svake dobre ribe na koncertu, stoji barem jedan lik koji joj gleda u dupe i bali. Pank nije muzika uz koju ide gomila zgodnih cura, ali ako nađemo koju ... ako samo nađemo koju ...
Truli,
I. Pelin
Ne osećam se dobro od sinoć. Želudac mi je otekao i ne radi najbolje. Zbog toga sam zakucan u beton, sa pogledom uprtim u binu, obliven hladnim znojem, ugašenog pogleda. Slušam najpotcenjeniji bend devedesetih. Imam fleševe svih njihovih spotova sa trećeg kanala, NS+ i Metropolisa. Dža ili Bu. Nije ih pobedio umor. Zvuče još jače nego pre petnaest - dvadeset godina, toliko su istrošeni kao konzumenti današnjice da im je svirka postala zajebano dobra. Sabljar je mator, trezan, mrzovoljan kao i uvek a glas mu kosi onih par klinaca koji simuliraju šutku i alkoholizam. Brka na gitari je željan demonstracija, basista je mlad ali se uklapa u priču dok su bubnjar i solo gitarista iz prve postave. 25 godina benda. Muda, cokule, asfalt, zvuk staklenih flaša u najlon kesama i nezadovoljstvo. Kada bih samo imao snage da otpevam jedan refren na sav glas. Ili da podignem ruku ili da se pridružim šutki. Kiselina mi je trenutna preokupacija. Noćas će mnogi bacati pegle sa mnom jer osim tih par momaka ispred stejdža, ostatak mase samo pije i puši. Gužva kod šanka ne jenjava. Zaboravili smo kako se provodi na koncertu, to su godine uradile od nas, ne šutiramo se, nemamo više izglancane martinke, nije 1994 ili 95 ili 98. Pijemo i prisećamo se. Albumi iz tih godina su im među našim najboljima za tu deceniju, ali koliko nas boli kurac za to tako verovatno i bendu prepucava. Sećam se koncerta devedeset osme. 13 godina, ćaletov kožnjak pet brojeva veći i plave starke jer su martinke uvek bile preskupe za mene. Kupiću ih polovne, tek par godina kasnije ali ih neću koristiti na njihovim svirkama. Od tada ih nisam ni slušao. Cena karte je bila smešna a ekipa sa kojom sam otišao mi se činila neprejebivom. Nitne na prslucima, prišivci, poneko sa čirokanom i ružica iz tetrapaka. Aljaska - Jamajka. Živeo Staljin. Radio Teheran. Raskršće.
Čudi me da je wc prazan. Čudi me i miris. Nema smrada. To nimalo ne liči na dom omladine. Umivam se hladnom vodom dok sviraju ’’Stampedo’’. Pevušim - nemoj da postaneš jedan od brojeva.. budi uvek ono što jesi, ti si u pravu a masa greši. Ljudi su stoka, slepo su stado, u klanicu idu uvek rado ... Vodi ih glad.
Ne mogu da povraćam. Isuviše sam slab da bih bljunuo. Dodaju mi dvolitarku jelena, otpijam i već je malo bolje. Uzimam još jedan gutljaj i motam cigaretu. Kao da ničega nije ni bilo. Dim odlazi ka večnom lovištu a Sabljar najavljuje ljubavnu pesmu. Plavuša od možda sedamnaest godina počinje da skače i svi posmatramo par tvrdih, jedrih sisa. Iza svake dobre ribe na koncertu, stoji barem jedan lik koji joj gleda u dupe i bali. Pank nije muzika uz koju ide gomila zgodnih cura, ali ako nađemo koju ... ako samo nađemo koju ...
Truli,
I. Pelin
No comments:
Post a Comment