Leto nije došlo

Sunčano je.

Ali nije još uvek došlo leto.

Štaviše, skeptičan sam i po pitanju proleća: naime, rekoše da je stiglo, a nešto ga 

dosad nisam osetio. Tu i tamo bilo je ovako sunčanih dana, ali nikako da se oni zaređaju.

Bog ne želi da nam priušti takvo zadovoljstvo jer smo namrgođeni. Kao Norvežani. 

Hladni. 

Još malo. 

Još samo malo. 

Doći će leto.

Vrućina. 

More.

Reka. 

Pivo. 

Fudbal. 

Eh, to leto. Svi o njemu maštamo, kao ludi. Sumanuti. Za tebe ne znam...

Ti možda ne voliš leto. Više voliš zimu, recimo, ledom okovane ulice, pahulje što ti se unose u lice kao da žele fajt. 

Možda si ljubitelj padanja i polomljenih kostiju. Nisi toliko bizaran? Verujem da nisi. Niko ne voli da lomi svoje kosti.

Ne znam kako neko može da gotivi sneg.

Zimu, uopšte. 

Sneg pada i pada, i pada. 

Tužno je. Plaćaš skupe račune, sve te mnogo košta, zadužuješ se kao Grčka, trošiš kao...ne mogu ni da pronađem odgovarajuće poređenje. I uopšte, mrzim poređenja i ne znam zašto ih ubacujem u svoje priče. Nije mi jasno zašto čovek uživa da upoređuje sebe sa drugim, ili drugog sa trećim; da upoređuje ovo, ili ono. To nam je valjda svima u krvi. Jer uvek mislimo da smo bolji od nekoga u određenom poslu, nekom vidu umetnosti, ili uopšte u raboti življenja, ili pak ovaj ili onaj se razlikuje od drugoga po osobinama, karakteristikama, i tako dalje: glup sam kao Pera, Pera je lep kao Ivana, Ivana je smotana kao sajla, sajla je rategljiva kao lastiš, lastiš je beo kao sneg, sneg je hladan kao led. Led se topi kao vosak... 

Ah, Bože, kao da pišem sastav za srednju školu. 

Da li sam zaista tako loš pisac, hajde sad ti meni reci?

Nemam blage veze, ma ne znam ni P od pisanja, a što je najgore, to shvatam tek sada, kada je leto na pomolu. Kako ću otići na more da pijem koktele i plivam s hobotnicama kada sam svestan da ne umem da pišem. Savest mi je uzdrmana kao pamet posle pijanstva (opet poređenje - pa dobro, dokle?). Ne mogu da se prepustim slanim talasima kada znam da će se moje spisateljske sposobnosti rastopiti na suncu, ako već i nisu rastopljene, jer pišem priče kao srednjoškolske sastave. Uperih prstom na sebe, i rekoh: Ti, Judo, izdao si svoje pisanje za trista piva, kao za trista zlatnika, u poslednjih nedelju dana koliko si spisateljski apstinirao, a sebe nazivaš piscem! 

Zato sam loš. Da. Zato. Jer ne pišem, čoveče moj. Ne pišem. Za pisanje je potrebna vežba.

Trud.

Napor.

Pregrejana stolica.

Ukočeni prsti su ti potrebni, nesrećo. 

Izbečene oči. Sa podočnjacima. 

Pomućena pamet.

Umor, pre svega. Umor, naime, nije potrebna komponenta za pisanje, ali je svakako posledica 

pisanja. 

Činioci koje ja ne posedujem.

Pravila kojih se smelo ne pridržavam.

I sve zbog toga što nije došlo leto.

Možda sam i preterao.

Nedostatak leta je kruna na mojoj glavi punoj briga zbog nedostatka novca, 

nedostatka majke, nedostatka samopouzdanja. Kruna na glavi koja se i zaljubila, 

eh eto jedan dragi kamen na kruni, što sija kao sunce, među mračnim kamenjem problema.

Kapetan Mekšefri

Jun 2013.