Kiša roka 3 dana zaredom.
Uzeo sam kašičicu meda, na prazan želudac. Osetim kako klizi niz grlo, u nekom izvanrednom spoju sa pljuvačkom.
Posle ovog svakodnevnog obreda, jedem. I danas sam jeo.
Tako treba. To je zdravo. Nema veze to što će da me drkne automobil kada budem prelazio ulicu.
Čujem kapi kiše kako dobuju po krovu. Vrlo iritirajuće.
Hteo sam da pišem. Nisam mogao. Jer, osim dobovanja kiše, čujem lupež iz komšijinog stana. Sigurno nešto majstoriše. Tradicija duga 10 godina. I više. Ali, čini mi se, njegovo majstorisanje nikada nije bilo ovoliko iritirajuće po okolinu. Da budem precizniji - po mene. Za mene. Kako se već kaže.
Odustanem od pisanja, u potpunosti.
Zurim kroz prozor. Ali ne posmatram dvorište. Kvarim običaj. Sada gledam u komšijino dvorište opasano živom ogradom. Ograda je opustela od lišća. Na prozoru komšijine kuće, sa zelenom ljuspavom fasadom, uvek su spuštene roletne. Mislim, spuštene su tokom ovih kišnih dana. Valjda iz razloga da ne bi bio prinuđen da posmatra mrtvilo što vlada napolju. Ili je možda nešto priveo. Teško - živi sa sinom. Ali sin je možda odsutan. Na poslu je. Radi kao obezbeđenje. Kršan momak. Pre nekoliko dana izuo neke cigane koji su pokušali da otmu torbicu od starice u supermarketu.
Komšijino dvorište je puno drveća. Sve to drveće je posađeno pre nego što sam se ja rodio. Njegov sin je tada bio dečak. Odrastao sam u društvu trešanja, kajsija, šljiva. Mogu reći da sam emotivno prikovan za njih. Nekada sam ih krao, da komšija ne bi video, a sada ih on sam nudi, da ne bi propale. Sada ima i jabuke, ali slabo rastu. Malo šta ovde može da uspe. Ne mislim na moj kraj, nego na Srbiju. Ako mi ove godine jabuka bude nesebično pružila svoje plodove, a isto tako i trešnja i kajsija i šljiva, prihvatiću. Ali moram da sačekam da ova kiša prestane da tupi, i da dočekam to proleće kojem se svi nadamo.
Dobrodošao u Poslednju rundu, truli maj I.Peline.
Captain McSheffrey, for real.
Uzeo sam kašičicu meda, na prazan želudac. Osetim kako klizi niz grlo, u nekom izvanrednom spoju sa pljuvačkom.
Posle ovog svakodnevnog obreda, jedem. I danas sam jeo.
Tako treba. To je zdravo. Nema veze to što će da me drkne automobil kada budem prelazio ulicu.
Čujem kapi kiše kako dobuju po krovu. Vrlo iritirajuće.
Hteo sam da pišem. Nisam mogao. Jer, osim dobovanja kiše, čujem lupež iz komšijinog stana. Sigurno nešto majstoriše. Tradicija duga 10 godina. I više. Ali, čini mi se, njegovo majstorisanje nikada nije bilo ovoliko iritirajuće po okolinu. Da budem precizniji - po mene. Za mene. Kako se već kaže.
Odustanem od pisanja, u potpunosti.
Zurim kroz prozor. Ali ne posmatram dvorište. Kvarim običaj. Sada gledam u komšijino dvorište opasano živom ogradom. Ograda je opustela od lišća. Na prozoru komšijine kuće, sa zelenom ljuspavom fasadom, uvek su spuštene roletne. Mislim, spuštene su tokom ovih kišnih dana. Valjda iz razloga da ne bi bio prinuđen da posmatra mrtvilo što vlada napolju. Ili je možda nešto priveo. Teško - živi sa sinom. Ali sin je možda odsutan. Na poslu je. Radi kao obezbeđenje. Kršan momak. Pre nekoliko dana izuo neke cigane koji su pokušali da otmu torbicu od starice u supermarketu.
Komšijino dvorište je puno drveća. Sve to drveće je posađeno pre nego što sam se ja rodio. Njegov sin je tada bio dečak. Odrastao sam u društvu trešanja, kajsija, šljiva. Mogu reći da sam emotivno prikovan za njih. Nekada sam ih krao, da komšija ne bi video, a sada ih on sam nudi, da ne bi propale. Sada ima i jabuke, ali slabo rastu. Malo šta ovde može da uspe. Ne mislim na moj kraj, nego na Srbiju. Ako mi ove godine jabuka bude nesebično pružila svoje plodove, a isto tako i trešnja i kajsija i šljiva, prihvatiću. Ali moram da sačekam da ova kiša prestane da tupi, i da dočekam to proleće kojem se svi nadamo.
Dobrodošao u Poslednju rundu, truli maj I.Peline.
Captain McSheffrey, for real.
No comments:
Post a Comment